Opera – Metju Lok: Psiha

Priča o Psihi je okupirala maštu muzičara u drugoj polovini XVII veka, posebno od kada je La Fonten napisao svoju varijantu Ljubavi Amora i Psihe baziranu na Apulejeovoj verziji priče koja zauzima gotovo polovinu njegovog romana Metmorfoze poznatijeg kao Zlatni magarac. Kralj Luj XIV je zato dao zadatak Molijeru, Kinou, Korneju i Liliju da razrade muzičko-scensku verziju ovog mita. Tako je nastao tragični balet Psiha koji je postavljen 1671. godine. Ovo delo, napisano za samo nekoliko nedelja izuzetno plodne razmene između Lilija i Molijera, impresioniralo je gledaoce. Pred njihovim očima je bio do tada neprevaziđen spektakl, koji je pokazivao svu raskoš i moć dvora Kralja Sunca. Slava ovog dela je ubrzo prešla granice Francuske, a libreto je preveden na engleski jezik. U tom trenutku Čarls II se vratio na presto, posle dugog izgnanstva koje je delimično proveo u Francuskoj, te je u neku ruku želeo da oponaša umetničko izobilje dvora svog rođaka Luja XIV. Zbog toga je poručio od svojih dvorskih umetnika da napišu prvu englesku operu na libreto Psihe. Trojici je poveren ovaj zadatak – za reči je bio zadužen Tomas Šedvel, dok je muzički zadatak podeljen između Metjua Loka i Đovanija Batiste Dragija.

Partitura štampana 1675. godine sadrži samo Lokovu muziku, bez Dragijevih kompozicija. Izuzetno detaljan libreto koji je takođe štampan, obuhvata brojne indikacije o položaju pevača na pozornici, scenskim i zvučnim efektima, te dozvoljava da se danas precizno identifikuje koji su delovi bili izgovoreni, koji su služili kao plesne numere i koji su pevani. S obzirom na to da neki od njih nisu pronađeni u Lokovoj publikovanoj partituri, logično je pretpostaviti da je za njih muziku napisao Dragi.

Zbog toga je Sebastijan Dose, kako bi u potpunosti rekonstruisao Psihu na engleskom jeziku, pokušao da pronađe prigodne instrumentalne pasaže koji su nedostajali. U samom sačuvanom opusu Đovanija Batista Dragija nije uspeo da nađe odgovarajuće kompozicije, budući da su u pitanju pre svega kompozicije za instrumente sa dirkama. Potom se okrenuo Lilijevoj Psihi, ali je prevelika stilska razlika između muzičkih svetova francuskog autora i Metjua Loka bila nepremostiva prepreka. Samo je zadržana Italijanska tužbalica iz Lilijeve Psihe kao interludijum između drugog i trećeg čina, kao omaž originalnoj verziji priče.

Tak je prevagnula treća opcija, a to je pozajmljivanje iz instrumentalnog opusa samog Metjua Loka, pre svega iz izuzetnog korpusa njegovih dela posvećenih konsortu viola. Takođe, Dose je koristio i rukopis koji se čuva u Njujorku pod nazivom The Rare Theatrical u kojem su obuhvaćeni plesovi pisani za englesko pozorište XVII veka, bez jasne autorske atribucije. Na ovaj način Psiha je postala u potpunosti opera Metjua Loka, čime su Dose i ansambl Korspondas želeli da još više potcrtaju važnost ovog dela za razvoju engleske muzike. Naime Lokova Psiha je prva semi-opera na engleskom jeziku koja je izvršila predsudan uticaj na dela Henrija Persla i Džona Bloua u ovom žanru.

Na mnogo načina, Psiha je produkt svog vremena. Siže obrađuje nemoguću i neverovatnu priču o ljubavi lepe princeze Psihe i boga ljubavi, Kupidona. Isprva je sprečavaju njene zavidne sestre, potom ljubomorna svekrva odnosno boginja Venera, a uključuje i neverovatni put od nebesa do podzemlja i nazad. Na ovom putu, nižu se scene koji će postati deo opere u doba restauracije, poput rituala u hramovima, napitnica, susreta sa Furijama, đavolima i različitim letećim božanstvima. Istovremeno, ova priča ima svoju vanvremensku dimenziju o emocijama kao što su bezgranična ljubav, ljubomora, bol, ali i o teškoćama koje donosi saznanje. Upravo je priča o Psihi kao alegorija za trnoviti put koji 'duša' mora da prođe kako bi se susrela sama sa sobom i svojim najdubljim potencijalima ono što može da rezonira sa savremenim slušaocima, rođenim u doba posle Frojdovog uspostavljanja psihoanalize i višedecenijskog prisustva psihologije kao naučne i akademske discipline.

Urednica Ksenija Stevanović