Opera – Đovani Paizjelo: Služavka gospodarica

„Kako nemam ni pesnika, ni libreta, primoran sam da ponovo muzički obradim Služavku gospodaricu, koju je iskoristio pre toliko godina pokojni Pergolezi, kao što vam je poznato; I tako je postavljeno na scenu ovde, tridesetog dana prošlog meseca, kao veliki uspeh". Ovo su reči koje je Paizjelo uputio Ferdinandu Galijaniju u septembru 1781. godine, opisujući mu okolnosti pod kojima je nastao njegov komični intermeco izveden pred ruskom caricom Katarinom II povodom imendana velikog vojvode Aleksandra koji je tada imao samo četiri godine. U tom trenutku Paizijelo je bio kapelmajstor ruskog dvora, a među njegovim obavezama su bile pisanje opera – serija i bufa, kao i svečane muzike za potrebe carske porodice. Veliki problem je bio taj što je 1777, godinu dana po Paizjelovom dolasku, mesto dvorskog pesnika ostalo upražnjeno, tako da je Paizjelo morao da se snalazi kako bi pronašao prigodne predloške za svoja dela. Sa druge strane, bilo je poznato da sama carica Katarina Velika voli komične opere, ali ne i da na njih troši previše vremena, tako da je za prigodu imendana budućeg prestolonaslednika, morao da posluži predložak koji je napisao napuljski libretista Đenaro Federiko za Pergolezijev intermeco iz 1733. godine - jednostavan, sažet, a efektan. Tom prilikom Paizjelo je dodao jednu novu ariju i dva nova dueta po „modernom ukusu", ne menjajući tok radnje. Arija „Done vage, i studi nostri" preuzeta je iz drame đokozo Smešne virtuoze Goldonija i Galupija, dok su dueti nastali iz postojećeg libreta uz manje prepravke. Napomenimo da Paizjelo nije iskoristio osim libreta, ni jednu referencu na Pergolezijevu muziku, znajući koliku je popularnost, pa i značaj, imalo ovo delo sa razvoj kako žanra komične opere, tako i za širenje uticaja ove forme širom Evrope. Naime, upravo je Pergloezijeva Služavka gospodarica pokrenula čuveni sukob u Francuskoj poznat pod imenom „rasprava bufonista" u kojoj je prodor italijanske, komične opere označen kao upliv modernog, emancipatorskog duha u tadašnju francusku kulturu.

Paizijelo je u svom delu izbegao sve reference na poznato Pergolezijevo delo čiji je libreto pozajmio, stvarajući pitku i elegantnu kratku komičnu operu, u kojoj su primese pučkog pozorišta jedva primetne. Naime, iako likovi Uberta i Serpine svoju genezu duguju komediji del arte, u Paizjelovoj viziji, izbrisani su svi farsični elementi. Glavna protagonistkinja, tako, kako kritika primećuje, gubi pergolezijansku agresivnost i kapriocioznost, postajući senzualna i promućurna u isto vreme, nalik nekim od junakinja iz Mocartovih opera. Istovremeno, glavni junaci, dobijaju poletne, pevljive i simetrične melodijske deonice, uz nešto širu i razrađeniju pratnju većeg instrumentalnog ansambla, s obzirom na to da je ruski carski orkestar tog doba bio odličnog kvaliteta. U svom konačnom obliku Paizjelova Služavka-gospodarica je pravi primer dvorskog intermeca, koji je mogao podjedanko da razgali kakocarsku porodicu, tako i bilo kog današnjeg slušaoca, svojim spojem razigranosti i izostanka svake veće ambicije do da zabavi i razonodi.

Urednica Ksenija Stevanović