Đuzepe Verdi: Aida

Aida je opera kojom Verdi završava 'zvanični' deo svoje karijere. Ona je po mnogo čemu neobična opera u kontekstu njegovog opusa, iako nije lišena prethodnica, kako u svom spektakularnom scenskom vidu, tako i u muzičkom smislu. Naime, Verdi je i pre Aide pisao opere-spektakle, od kojih je prva Nabuko. Po mnogim istraživačima Aida se može povezati sa tradicijom francuske velike opere, a posebno u kontekstu dela koja su joj prethodila u Verdijevom opusu – Don Karlosa i Bala pod maskama. U muzičkom smislu u Aidi su napravljeni veliki pomaci, naročito na polju upotrebe orkestra i propulzivnijem načinu organizovanja scena, ali je karakterističan verdijanski prosede sastavljen od lirskih arija i dueta, intenzivnih horskih sekcija i dramskih ploha u kojima solisti preuzimaju primat i dalje zadržan.

Aida je neobična i po tome što svaki od četiri čina ove opere oslikavaju drugačiji formalno-dramaturški problem. Prvi čin je tako postavljen kao prokomponovani, tematsko-motivski mišljeni segment. Drugi čin je mesto spektakla, masovnih scena i baleta, dok je treći napeta verdijanska drama, u kojoj preovlađuje dramski sukob. Četvrti, zaključni čin je jedan od najočiglednijih primera osobene koncepcije sublimnog i transcendentnog kod Verdija. Svaki od činova je pored toga, osim trećeg, podeljen na dva segementa, koji se mogu okarakterisati kao prostor akcije, pokretanja drame i prostor suspenzije drame i upliva spektakla. Aida je zanimljiva i sa stanovišta toga da je posle ovog dela, kao sumarnog za njegov dotadašnji opus, Verdi napravio pauzu od dvadeset godina, kao da mu je bilo potrebno vreme i inspiracija da u potpunosti sazri njegova verzija italijanske muzičke drame koju će pokazati svetu u svojim završnim, poznim osvarenjima, Otelu i Falstafu.

Urednica Ksenija Stevanović