Đakomo Pučini: Manon Lesko

Glavne uloge tumače: Asmik Grigorijan kao Manon Lesko, Boris Pinkasovič kao Lesko, Brajan Džejd kao Vitez de Grije, Artjom Vasnjecov kao Žeront de Ravoar, Džoš Lavel kao Edmondo i Markus Pelc kao krčmar. Horom i orkestrom Bečke državne opere diriguje Frančesko Ivan Čampa.

Od svih Pučinijevih opera Manon Lesko je imala najmukotrpniju genezu. Izdavač Rikordi je pokušao da ubedi kompozitora da se ne upušta u ovaj poduhvat jer je Masneova opera koja se oslanja na istu priču, bila izuzetno popularna, iako do tog doba nije bila izvedena u Italiji. Pučini je bio čvrst u svojoj odluci, rekavši: „Manon je junakinja u koju verujem i zbog toga će ona uspeti da pridobije publiku. Zašto ne bi postojale dve opere o njoj? Žena kao Manon može imati i više ljubavnika", govorio je Pučini. Najveći problemi ticali su se stvaranja libreta, odnosno angažmana libretista - od Ferdinanda Fontane kojeg je odbacio kompozitor, preko Marka Prage koji se povukao iz projekta, do Ruđera Leonkavala koji nije mogao da završi tekstualni predložak zbog nagomilanih obaveza. Tek je Luiđi Ilika uspeo da preradi tekst u skladu sa Pučinijevim sugestijama.

Paritura ove opere je završena u oktobru 1892. godine, a u njoj se pojavljuju odlomci iz Pučinijevih ranijih kompozicija poput stava Agnus dei iz Mise di Glorija na mestu „madrigala" u drugom činu, studentske vežbe Mentia l'avviso koja je postala melodija De Grijeove arije Donna non vidi mai, kao i gudačkog komada Hrizanteme koji je koristio u trećem i četvrtom činu. Na premijeri u torinskom Teatru Ređo Manon Lesko je doživela trijumf, kako kod kritičara, tako i kod publike. Za završnu verziju opere računa se ona koja je izvedena u Skali 1923. godine, kada je produkcijom dirigovao Arturo Toskanini, čije su sugestije takođe ušle u definitivni izgled ovog Pučinijevog dela.

Urednice Jelena Damjanović i Ksenija Stevanović