Kompozitor meseca – Bela Bartok

Nakon okončanih studija na Muzičkoj akademiji u Budimpešti 1903, Bartok je narednih nekoliko godina proveo u Beču, Berlinu i Parizu, gde je imao prilike da predstavlja svoj kompozitorski rad i nastupa kao pijanista. Međutim, nakon dvomesečne turneje po Španiji i Portugaliji 1906, njegova međunarodna koncertantna karijera je prekinuta pošto je, kao naslednik Ištvana Tomana, dobio mesto profesora klavira na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, ostavši na toj poziciji do 1934. godine. Iako je povremeno nastupao na koncertima koje je priređivala Akademija, Bartok se u velikoj meri posvetio komponovanju i pedagoškom radu. U međuvremenu, posebno se zainteresovao za tradicionalnu, narodnu muziku, otkrivši u njoj nepatvorenu lepotu i shvativši da „... žudi za stilom koji bi trebalo u srži da bude autohtono mađarski". Naime, kada je u periodu od maja do novembra 1904. boravio u mestu Gerlice Pustá (danas Hrlica u Slovačkoj), gde je vreme provodio vežbajući klavir, komponujući i unoseći poslednje izmene u partituru Rapsodije i Skerca (dela prvobitno objedinjenih nazivom Burleska) koja je planirao da predstavi kao reprezentativna ostvarenja svog opusa, prvi put je došao u direktan dodir sa tradicionalnom vokalnom muzikom Transilvanije. Iz susedne sobe doma u kojem je boravio čuo je kako spremačica Lidi Doša izvodi pesme iz svog rodnog kraja, pa je, zadivljen njenim pevanjem, po sluhu zabeležio melodije. Biografi ističu da je, iako do tada nije poznavao razlike između stilova vokalne narodne muzike, pevanje koje je tom prilikom čuo ostavilo na njega toliko snažan utisak da je u pismu sestri decembra 1904. godine posebno naglasio sledeće: „Sada imam novi plan: želim da sakupim mađarske narodne pesme i predstavim ih u novom svetlu... uz melodije dodaću najprikladniju klavirsku pratnju i podići ću ih na nivo umetničke pesme".

Marta 1905. Bartok je upoznao Zoltana Kodaja, godinu dana mlađeg kolegu sa Muzičke akademije u Budimpešti, koji je takođe bio student kompozicije Hansa Keslera, a koji je uporedo pohađao i studije muzičke pedagogije, oblasti u kojoj je najpoznatiji kao tvorac Kodajevog metoda zasnovanog na uverenju da „samo ljudski glas i zajedničko pevanje mogu biti osnova široke muzičke kulture". Biografi ističu da je njihov umetnički, saradnički i prijateljski odnos po intenzitetu parirao onom koji su imali autori 'druge bečke škole' - Šenberg, Berg i Vebern. Kodaj je imao bogato znanje iz oblasti etnologije koje je Bartoku u tom periodu nedostajalo, dok je, sa druge strane, Bartok prednjačio u praktičnom muzičkom iskustvu, a plenio je i svojim neverovatnim talentom za minuciozno beleženje narodnih melodija. Ubrzo su Bartok i Kodaj postali i kolege na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, a kao saradnici učestvovali su u brojnim projektima koji su bili vezani za proučavanje narodne muzike.

Prvi gudački kvartet, opus 7, čiju je partituru Bartok završio 27. januara 1909. godine, markira stilski prelaz u njegovom opusu: od muzike pisane pod uticajem pozno-romantičarskih autora do ostvarenja inspirisanih, ili pisanih u narodnom duhu, a premijerno su ga 19. marta naredne godine u Budimpešti, na jednom od svojih prvih koncerata odsvirali članovi kvarteta Valdbauer-Kerpeli.

U prvim decenijama prošlog veka Bartokova reputacija kompozitora počela je ubrzano da se razvija, kao i ponude za nastupe. Na koncertu održanom u okviru Mađarskog festivala, 12. marta 1910. u Parizu, Bartok je interpretirao nekoliko svojih dela, kao i kompozicije Arpada Senedija i Zoltana Kodaja. Reči kritičara koji su sa oduševljenjem opisivali muziku ove trojice „mladih varvara" iz Mađarske, verovatno su podstakle Bartoka da naredne godine komponuje Alegro Barbaro za klavir, dok je u drugim delima nastalim u periodu od 1910. do 1912. primetan i uticaj francuske muzike, posebno ostvarenja iz pera Kloda Debisija.

Jednočina opera Zamak plavobradog, opus 11 iz 1911. godine, zasnovana je na priči Plava brada Šarla Peroa, koju je u libreto pretočio slavni mađarski pisac Bela Balaš. Ovo ostvarenje je predstavljalo Bartokov prvi pokušaj da komponuje muziku za pozorište, a sastoji se od sedam scena koje simbolima povezuje priča o Juditi i Plavobradom.

Urednica: Irina Maksimović Šašić