Aleksi Čejap: Francuzi i postkolonijalne studije, ili druga smrt Emea Sezera

Kada su se u anglosaksonskom svetu pojavile postkolonijalne studije, one u suštini nisu bile ništa drugo do diskurzivni i ideološki pristup koji je omogućavao da se iza ovog pomalo sofisticiranog termina označi skup praksi koje su postojale mnogo pre formalizovanja ovog koncepta. Otada je on postao svojevrsni praktični modus čiji obrisi ponekad ostaju neshvaćeni. Usvojen je jednodušni stav da je postkolonijalni „početak" obeležen glavnom utemeljujućom i modulirajućom nasilnošću susreta sa Drugim. Ova nasilnost se izražava ne samo u vidu fizičkog potčinjavanja, nego i u vidu skupa diskurzivnih i institucionalnih dispozitiva koji su doprineli da se Drugi potčini, da se dokaže njegova inferiornost kao i neodložnost prihvatanja „civilizatorske misije" koju su isplanirali misionari, vojnici i svakakvi avanturisti. Upravo su se u tom kontekstu konstruisale postkolonijalna književnost i teorija koje se prema svojim glavnim inicijatorima najpre definišu kao odbijanje, otpor, subverzija i osporavanje. Tekst teži da baci novo svetlo, pomoću radova Asajaga, Smutsove, Amsela i Bajara, na ono što mnogo podseća na „kolonijalnu biblioteku", stecište „brbljanja kolonijalnih diskursa" o kojem je govorio Mudimbe. Tekst takođe ispituje koje su strategije uspostavljene kako bi se „ozakonilo" i „posvetilo" „francusko" znanje uzdignuto u „oca" ili „pretka" discipline koja se pak izvrgava ruglu, a da „čistota" ili „prestiž" originalnog (francuskog) znanja ne trpi nikakve posledice. Ono što se takođe razmatra jeste glavni zaborav koji se može izjednačiti sa nečim što bi mogli nazvati „drugom smrću" Emea Sezera, koja se potom pozicionira u kulturnu i teorijsku struju postokolonijalnih studija.

Čitala Marica Milčanović.
Urednik emisije: Nemanja Mitrović.