Srđan Vučinić: Jedno sećanje na Branka

Istaknuti sineasta Branko Vučićević (rođen 1934. u Beogradu) preminuo je početkom ove godine u svom rodnom gradu. Bio je scenarista ili koscenarista desetak naših značajnih filmova među kojima su: Splav meduze (1980) i Veštački raj (1990) sa Karpom Aćimovićem Godinom; Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T. (1967), Nevinost bez zaštite (1968) i Montenegro (1981) sa Dušanom Makavejevim; Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1971) i Slike iz života udarnika (1972) sa Batom Čengićem, a napisao je i scenario za dokumentarni film Šumanović - komedija umetnika (1987). Autor je i knjiga Imitacija života (1992), Avangardni film 1895–1939 (čiji je prvi deo izašao 1984. a drugi 1990. godine), Paper Movies (1998), Srpske lepe umetnosti (2007). Takođe je s engleskog prevodio dela Malinovskog, Nabokova, Tvena, Vonegata, Dojla, Klarka, Betelhajma i tako dalje.

U tekstu Jedno sećanje na Branka Srđan Vučinić piše: „u trenutku našeg upoznavanja u Bitef-teatru, nosio je Branko za mene već onu auru (pretpostavljam kako bi se sad nasmejao ovom izrazu), onu harizmu povodom koje zagrebački kritičar Polimac u nekrologu piše – jedna od najutjecajnijih osoba kulture u ovoj regiji. Tihi autoritet. Bili su to ne samo njegovi filmski scenariji, unikatni spoj pop-arta i dadaizma, koji su Žilnika, Karpa Godinu i Batu Čengića proizveli u prave autore, niti njegova saradnja na scenarijima koja je već izuzetnim ostvarenjima Makavejeva možda pomogla da se uzdignu do remek-dela; niti samo filmske kritike koje je do 1963. pisao za reviju Danas, jezgrovite i lucidne, duhovite i duboko lične; i ne samo izmaštani lik letećeg umetnika-konstruktora Ilije Dimića u čije su postojanje mnogi poverovali početkom 90-ih, a koji je konstruisao zajedno sa slikarom Dušanom Otaševićem; niti samo njegovi prevodi, zahvaljujući kojima su Nabokovljeva Lolita, Laurijev Ispod vulkana, Vonegatova Klanica-pet, Zen budizam i psihoanaliza Suzukija i Froma, Istorija kineske filozofije, Ruski umetnički eksperiment i još mnoge ozbiljne i zahtevne knjige lepršavo i tečno progovorile na srpskom, za jugoslovenskog čitaoca... Naravno, bio je Branko sve to, ali i mnogo više od toga; nalik kakvom taoističkom mudracu, nosio je u sebi nesigurnu sigurnost, skeptično uverenje, ludičku ozbiljnost i posvećenost, haotičnu pouzdanost znanja, stidljivu otvorenost i neposrednost”.