Opera-oratorijum „Jefta” Georga Fridriha Hendla

Glavne uloge tumače: Martin Vanberg – Jefta, Gael Arkez – Storge, Ketrin Votson – Ifiza, Delfin Galu – Hamor, Kristijan Imler – Zebul, Karolin Vejnants – Anđeo. Horom iz Namira i ansamblom Akademija Bizantina diriguje Otavio Dantone.

Ovo delo je poslednji Hendlov oratorijum na engleskom jeziku, a premijerno je izveden 26. feburara 1752. u Londonu. Radnja je preuzeta iz biblijske epizode koja se nalazi u knjizi Sudija u Starom Zavetu. Pre nego što će povesti izraelsku vojsku u rat protiv Amonita, Jefta daje brzopleti zavet. On obećava Bogu da će mu, ukoliko pobedi, žrtvovati prvo biće koje bude susreo na povratku. Ispostavlja se da je to njegova ćerka koja je krenula da pozdravi oca. Kako Jefta ne može da pogazi sopstvenu reč datu Bogu, ćerka ga moli da izvršenje odgodi za dva meseca, tokom kojih ona odlazi u planinu kako bi oplakala svoju sudbinu. U Bibliji se kaže da su posle toga Izraelke odlazile svake godine četiri dana da tuguju za Jeftinom ćerkom.

Ova epizoda velikog sentimentalnog naboja je, pre Hendla, našla svoje muzičko tumačenje u latinskom oratorijumu koji je Đakomo Karisimi napisao 1649. godine. U ovom delu stariji autor je ostao veran biblijkom tekstu, te je dijalog između Jefte i njegove neimenovane ćerke ostao vrlo rudimentaran. Potom je Mišel Pinjole de Montekler 1732. godine u Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Parizu postavio operu istoimenog sižea, gde je Jeftina ćerka dobila ime Ifiza, što će preuzeti i Hendl. U priču su uvedeni brojni likovi, koji se ne pominju u Bibliji, a sam kraj je, u skladu sa konvencijama barokne opere, dobio svoje srećno razrešenje kroz božansku intervenciju koja će poštedeti Ifizin život. U Hendlovom oratorijumu Jefta primećujemo sintezu ova dva modela, uz razvijanje sopstevnih zamisli.

Iako je po formi oratorijum, za ovo ostvarenje se sa pravom može reći da je u pitanju duhovna opera ili sakralna drama, sa jakim tragičnim akcentima pre svega u liku izmučenog oca Jefte. U mnogo čemu delo zadržava strukturu opere serije – kroz tročinu strukturu, akompanjato rečitative za najpotresnije momente i korišćenje da kapo arija glavnih protagonista. Ova sinteza između duhovne teme i svetovne forme bila je vidljiva i Hendlovim savremenicima. Premijera Jefte je upriličena u pozorištu Kovent Garden, ali bez scenografije i razrađenih kostima. Ovo delo, dakle, nema nikakvu liturgijsku funkciju već se može smatrati pobožnom predstavom, u skladu sa ukusom engleske publike koja je italijanske opere smatrala ekstravagantnim, moralno upitnim i čudnim. Partitura opere-oratorijuma Jefta pokazuje nam i Hendlovu intimnu dramu. Naime, u autografu se pronalaze brojne zabeleške na marginama u kojima sa Hendl žali zbog slabljenja vida, koje rapidno napreduje. Tako je kod hora „Tako su mračne, o Gospode”, kompozitor dodao „u nemogućnosti da završim zbog teškoća sa vidom”. Hendl je i pored toga u Jefti ostvario jedan od vrhunaca barokne sinteze proživljene duhovnosti i spoljašnje, umetničke veštine, uspevajući da svoje umeće stavi u funkciju opisivanja dubokih i često oprečnih ljudskih emocija.

Urednica emisije: Ksenija Stevanović