O crnim Trojancima, belim Japancima i kulturnoj aproprijaciji

Decenijama je jedan od najsablasnijih pokazatelja kulturne dekadencije globalnog društva bilo odsustvo interesovanja, a neretko čak i otvoreni prezir prema klasicima. I nije samo reč o plimi (i oseci) tzv. „osveštene“ (tj. „vouk“) kulture, koja je pravila spiskove nepodobnih književnika i pesnika za potrebe „dekolonizacije obrazovnog sistema“ u zemljama koje nikada nisu bile kolonizovane, već su bile (i jesu) – kolonizatori. Jedna od tačaka nadira tog trenda bila je odluka uprave Odeljenja za klasične studije Univerziteta Oksford pre malo manje od decenije da iz svog silabusa izbaci Homera kao autora koji nije neophodan budućim stručnjacima za grčki i latinski jezik i književnost. Vremena su se od tada promenila i iz godine u godinu možemo pratiti plimu interesovanja za klasične jezike i književna dela. Pa ipak, taj uzlazni trend ne može da objasni fenomen masovne histerije sa kojom je konzervativniji deo Globalnog sela reagovao na odluku Kristofera Nolana da ulogu Helene Trojanske (i njene sestre Klitemnestre) poveri crnoputoj glumici Lupiti Njongo. Ogroman broj gnevnih ljudi – od kojih veliki broj do sada Homera niti ni čitao, niti se za njega interesovao – odjednom je uvređeno povikao kako je napadnuta „njihova kulturna baština“.

Ova burna reakcija, zapravo, predstavlja samo sliku u ogledalu drugog kulturnog fenomena koji se iskristalisao upravo za vreme vrhunca vouk kulture – hibrisa kulturne aproprijacije. Preuzimanje, usvajanje i reprodukovanje aspekata „manjinskih“, „kolonizovanih“ i „ugnjetenih“ kultura od strane belih umetnika postala je magnum crimen zapadne kulturne scene, za koji je kazna godinama bilo isparavanje u kanselkulturni gulag. Neki cinik bi mogao reći da je korporacija „Dizni“ više truda uložila u retuširanje i falsifikovanje svojih starih filmova i programa, nego u stvaranje novih i originalnih dela. I kada su neki prosvetljeni direktori kastinga odličili da naprave marketinški potez i par ikoničnih uloga iz antičke mitologije dodele glumcima koji potiču sa drugih geografskih širina (i drugih konteksta), anitivoukovska desnica reagovala je tipično – voukovski.

Šta je kulturna aproprijacija i ima li ikakav kontekst i smisao van američkih kulturnih ratova, kakvu ulogu igra estetika, a kakvu ideologija u modernim interpretacijama klasika, ko kome krade kulturu i može li se kultura ukrasti, i najzad, kako sve to izgleda iz našeg balkanskog ugla, pojasniće nam filozof Stefan Đukić.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić