Privreda, tržište i dodata vrednost – ekonomija između religije i kladionice

„Ekonomija, gluperdo“ (it’s the economy, stupid) bila je jedna od krilatica na kojima je Bil Klinton 1992. godine zasnovao svoju uspešnu kampanju u kojoj je nakon prvog mandata na čelu SAD smenio Džordža Buša Starijeg. Od tog vremena naovamo, ona je postala jedna od najslavnijih krilatica američke politike, označavajući navodnu fiksaciju američkih glasača isključivo na pitanja ekonomije, odnosno socijalnog standarda. Bez obzira na to, od pada Berlinskog zida naovamo, ekonomski rast i blagostanje postali su apsolutna fiksacija političara na svim meridijanima i u svim ekonomskim sistemima. Pritom, pre dvadesetak godina, „fokus na ekonomiju“ podrazumevao je nešto vrlo jednostavno i kvantifikabilno – implementaciju ograničenog broja konkretnih standarda tzv. „Vašingtonskog konsenzusa“. Proces je bio jednostavan, vremenski ograničen, a imao je pritom čitavu vojsku nadzirača, revizora i kontrolora iz plejade međunarodnih organizacija, koji su svakoj zemlji bili na raspolaganju kako bi garantovali da njen nezadrživi razvoj neće zastraniti sa projektovane trajektorije, niti iskočiti iz šina.

Stvari danas stoje bitno drugačije. Pesimisti bi rekli da se stari poredak urušio, realisti – da je on isti kao što je uvek bio, samo je njegova priroda zbog niza faktora danas ogoljenija i vidljivija. Kako god bilo, živimo u vreme prevrednovanja svih vrednosti i svojevrsnog postmodernog relativizma, u kome je „ekonomija“ onoliko „jaka“, koliko to postuliraju paremetri koje smo odabrali kao referentne (najčešće na osnovu vanekonomskih, ideoloških preferencija). Nekome „jaka ekonomija“ podrazumeva „dinamičnu berzu“, drugima „resursnu samodovoljnost“, trećima pokrivenost budžetskog/spoljnotrgovinskog deficita, četvrtima sposobnost da se proizvede određena količina artiljerijske municije u naznačenom roku. Pritom nije samo izbor promenjivih fluidan, fluidni su sami kriterijumi uspeha, koji dovode u pitanje ono najveće od svih ekonomskih božanstava – dodatnu vrednost. U datom kontekstu, jaz između realnog privrednog i finansijskog sektora postaje principijelno nepremostiv, a jednostavna tema „ekonomije za gluperde“ postaje pitanje mistične religije i metafizike hazarderstva.

Kako danas uopšte razumeti ekonomiju i njene kriterijume uspeha, kakva aksiologija stoji u temelju viška vrednosti, da li se globalno tržište pretvorilo u globalnu kladionicu i da li se stari koncept (vojne) privrede vraća sa osvetom, objasniće nam politički ekonomista Mihailo Savić.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić