Priča o muževima i ženama

Desetog novembra 1670. Žan Talon, nadstojnik ili okružni načelnik grada Kvebeka, pisao je francuskom ministru finansija: „Udate su sve kraljeve kćeri poslate u Novu Francusku prošle godine; gotovo su sve bremenite ili imaju decu, što svedoči o plodnosti ove zemlje. Toplo preporučujem da one kojima je određeno da dođu u ovu zemlju [sledeće godine] ni u kom smislu ne budu neprivlačne niti da u njihovom izgledu ima čega odbojnog, da budu zdrave i snažne za rad u polju ili bar malo vične kućnim poslovima… Dobro bi bilo da se po njima pošalje i uverenje od sveštenika ili mesnog sudije kao potvrda da su slobodne i podobne za brak”.

Ambiciozni provodadžijski program opisan u ovom pismu uspeo je da privoli 737 žena, poznatih kao les filles du roi, to jest kraljeve kćeri, da napuste Francusku i otplove u Novu Francusku, koloniju u povoju koja je trgovala krznom i gde je broj muškaraca daleko premašivao broj žena, pa su vojnicima, doseljenicima i trgovcima krznom one očajnički bile potrebne. Većina les filles bila je skromnog porekla, a više od polovine njih siročad. S kraljevim mirazom (osim kad je kraljevska kasa bila prazna) od najmanje 50 livri kao dodatkom privlačnom izgledu i budući da su bile nadarene za kućne poslove, a često i pismene i vešte u knjigovodstvu, brzo su nalazile muževe.

Poput novofrancuskog, sva društva imaju kriterijume za izbor supružnika, a priču o njima čućete u današnjoj Klepsidri, na osnovu knjige „Istorija braka” Elizabet Abot, u izdanju Geopoetike.

Emisiju uređuje i vodi Milica Špadijer.