O božićnom filmu, novogodišnjoj atmosferi i prazničnoj estetici

Uspešna i bogata poslovna žena, čija karijera u velikom gradu ne ostavlja prostora za romantiku i ljubav, nevoljno pred Božić stiže u svoj mali rodni grad u unutrašnjosti SAD da pomogne rodbini oko neke lokalne krize koju ne mogu da razreše, gde prvo počinje da je iritira, a zatim da joj se dopada rustični lokalac koji nosi karirane košulje, vozi džinovski pikap i ume sve da popravi. Prvo se zaljubi u njega, zatim pobegne natrag u grad gde uviđa da je njen uspešni život bio potpuno prazan, a onda se vraća natrag shvativši da je prava sreća bila u gradu, zajednici i ljubavi koju je ostavila iza sebe. I naravno – u Božiću.

Žan Bodrijar u Simulakrumu i simulaciji iznosi slavni argument da se „Diznilend predstavlja kao nešto izmaštano kako bi nas ubedili da je ostatak Amerike stvaran“, što fantaziji Diznilenda daje jednu dozu iskrenosti i stvarnosti koju ostatak Amerike nema. Isto se može reći za desetine filmova „Holmark“ produkcije koji se snimaju po gore navedenom šablonu, i koji se po američkim televizijama prikazuju tokom celog decembra, a dobar deo njih procuri i u naš januarski praznični program. U tim filmovima ima mnogo neiskrenosti i čak cinizma sa kojima se prezreni i odbačeni deo Amerike u vreme praznika ponovo otkriva kao njena „duša“ i „autentičnost“, a sve to u okviru šablonskog konzumerističkog proizvoda koji masovno proizvode i nameću potrošačima oni isti „bezdušni zlikovci iz Velikog grada“ koji su u tim filmovima tradicionalni negativci.

Iz svega toga se rađa jedna neobična dijalektika – sa jedne strane ova „izveštačena“ i „izmaštana“ božićna Amerika zaista jeste njeno suštinsko i najlepše lice, kulturni ideal na kome je izgrađena njihova hegemonija i celo „Globalno selo“. Sa druge strane, korporativna hipertrofija božićne i novogodišnje robe čini ovu estetiku mučnom, nametljivom i čak – represivnom.

Kako se snimaju božićni filmovi i šta jedan film čini „božićnim“, kako se američka božićna estetika preliva u druge delove stveta, a kako transformiše i transupstencijalizuje u istočnoevropsku „novogodišnju atmosferu“, i kako treba da vrednujemo prazničnu kulturu kojom smo bombardovani u decembru i januaru, razgovaraćemo sa rediteljem Danilom Bećkovićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić