Podražavanje ideje umesto podražavanja oblika – slučaj italijanskih simbolista

U svojoj slavnoj kritici mimetičke umetnosti, Platon je izveo velike slikare svog vremena na zao glas, proglasivši da u svojoj izuzetnoj vernosti predmetu koji predstavljaju ne samo da obmanjuju publiku, nego predstavljaju dubinsku, metafizičku laž. Ovo je samo jedan od razloga što je upečatljivi slikarski naturalizam pozne antike sa čuvenih Fajumskih portreta ili ikone Hrista Pantokratora iz manastira Svete Katarine ustupio mesto kudikamo shematičnijoj srednjevekovnoj umetnosti i praktično nestala sa svetske umetničke scene na hiljadu godina. Pitanje metafizičkog statusa slikarskog prikaza stvarnosti ponovo se postavilo u drugoj polovini XIX veka, kada je fotografija omogućila „apsolutno verno preslikavanje“ (ili, ako hoćete, „totalnu mimezu“) predmeta, izazvavši pravi potres na evropskoj umetničkoj sceni i nateravši Valtera Benjamina da 1935. godine objavi svoju uticajnu studiju Umetničko delu u veku svoje tehničke reproduktivnosti.

Ako ostavimo po strani socijalne i ekonomske posledice stupanja fotografije na umetničku scenu, talase ovog kulturnog zemljotresa možemo da pratimo na samoj likovnoj umetnosti na prelazu vekova. Oslobođeni potrebe da fotodokumentuju ličnosti, predele i istorijske događaje, neki slikari počeli su da eksperimentišu sa bojom i oblikom, izmišljajući sve modernije i modernije slikarstvo, sve dok nisu došli do apstraktne umetnosti XX veka koja u savremeno doba caruje galerijama i aukcijskim kućama, ali koju mnogi smatraju za kulturni ćorsokak. Drugi su zadržali stare tehnike, ali prihvatili nove tehnologije, otvorivši uzbudljivu istoriju grafičkog dizajna i primenjene umetnosti i utrevši put za nove umetničke forme poput stripa, filma i animiranog filma. Ali nas ovde zanima treća grupa umetnika, koja se prema problemu podražavanja postavila filozofski. Oni su bili svesni da slikar nikada neće biti u stanju da u tehničkom smislu bude verniji predmetu od fotografije, ali da ta vernost i vulgarna mimetičnost, uprkos platonističkim argumentima, nikada i nije predstavljala suštinu slikarstva. Pitanje nikada i nije bilo „kako“ je nešto predstavljeno, već šta je to što predstava predstavlja. A pored činjenice da su slikari od pamtiveka predstavljali izmišljene događaje, izmaštane predele i nepostojeće ljude, oni su takođe uvek bili pozvani da prikažu i predstave ono nevidljivo i neuhvatljivo – karakter, sudbinu, ideju, suštinu, večnost. Prema ovom shvatanju, slika nikada nije bila „odraz“ niti „kopija“ nekakve stvarnosti, ona je uvek bila – simbol.

Kako su simbolički slikari utemeljivali likovne umetnosti „u veku svoje tehničke reproduktivnosti“, šta italijanske simboliste čini naročitim među kolegama iz drugih evropskih zemalja, koji je značaj ovog pravca za moderno poimanje umetnosti i zašto mu se sto godina kasnije vraćamo, razgovaraćemo sa istoričarem umetnosti Isidorom Savić, koja je nedavno odbranila doktorat na temu slikarstva italijanskog simbolizma.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić

Naslovna fotografija: Valter Benjamin