O Drugoj plovidbi i Prvoj filozofiji – Platonov iskorak u transcendentno

Kada bi starim grčkim moreplovcima ponestalo vetra, kada bi vetar bio nepovoljan, ili kada bi naišla oluja, oni bi spustili katarku, spakovali jedra i prihvatili se vesala. Uostalom, ploviti se mora, a ovaj prelazak na alternativni pogon ušao je u svakodnevni govor, pa su tako Atinjani svaku situaciju u kojoj se određeni zadatak mora završiti na drugi, teži način, nazivali – ὁ δεύτερος πλοῦς, „druga plovidba“. Izreka je tako došla i do Platona, koji je pominje na tri mesta. U dijalogu Državnik on tako „drugom plovidbom“ imenuje vladavinu zakona kao alternativu vladavini najboljih ljudi; u Filebu on kaže da je „mudrome lepo znati sve, ali je druga plovidba ne izgubiti iz vida samog sebe“; a u Fedonu upotreba ovog pojma označava jedan kvalitativni skok – iz razmatranja saznanja zasnovanog na svedočanstvu očiju i ušiju do čistih pojmova, kroz koje nam istinu prosijavaju smisao (λόγος) i ideja (εἶδος).

Ova vrata transcendentnog koja Platon otvara u Fedonu ne predstavljaju samo prekretnicu u njegovom sopstvenom filozofskom sazrevanju, već otvaraju novo poglavlje u istoriji svetske filozofije. Ako su se jonski fizičari bavili istraživanjem večne i žive (ali pojavne) prirode oko sebe, ako su sofisti istraživali odnose te i takve prirode sa relativnim i nepostojanim ljudskim zakonima, a Sokrat mogućnosti saznanja i domete vrline, Platon sa svojom „drugom plovidbom“ uplovljava u vode koje su pre njega otvorili pitagorejci i elejci, vode istine bića i večne stvarnosti koja nadilazi našu. Aristotelovim rečima, Platonova „druga plovidba“ dovela ga je – Prvoj filozofiji.

Zašto je Platon arhimedovska tačka istorije filozofije, šta podrazumeva njegova „druga plovidba“ u dijalogu Fedon, kakav je novi domen stvarnosti otkrio u svojim filozofskim istraživanjima i na koji način je to transformisalo svet u kome živimo, objasniće nam filozof, književnica i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Irina Deretić.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić