O zavodljivoj lakoći i privlačnosti latinice

Pitanje zaštite ćirilice, po ustavu Srbije zvaničnog pisma srpskog jezika, periodično nadigne prašinu u javnosti – obično kada država najavi neki potez u smeru ispravljanja neravnopravnosti u upotrebi sa latinicom koji nije čisto kozmetički. To se dogodilo i krajem septembra, kada je ministar kulture Nikola Selaković najavio da će država naložiti bibliotekama da za svoje fondove otkupljuju isključivo knjige na srpskom jeziku koje su štampane ćirilicom, kao i da će obavezati državne organe i javne institucije da za svoje računare nabavljaju isključivo tastature koje na sebi imaju označena (i) ćirilička slova.
U pitanju nisu nikakvi radikalni potezi, već dobro uhodane prakse koje se decenijama primenjuju u zemljama koje koriste nelatinične alfabete – poput Rusije, Bugarske, Grčke ili Izraela. Reakcije jednog dela srpske javnosti, međutim, ne mogu se opisati drugačije, nego kao histerične. Naši sugrađani koji insistiraju na tome da su „dva pisma naše blago“, a koji po pravilu uvek i isključivo koriste jedno od ta dva pisma, dočekuju na nož svaku inicijativu da se „ono drugo pismo“ učini istinski ravnopravnim i zaštiti od potiskivanja iz javne upotrebe. Pritom jedan deo njih nedvosmisleno doživljava svaki udar na njihovu uhodanu praksu pisanja kao nešto egzistencijalno, čemu se strastveno protive. Ali čak i ako ne govorimo o ostrašćenim opadačima ćirilice, ogroman broj Srba koji sebe ne smatra anacionalnim niti nepatriotičnim, naširoko koristi latinicu u ličnim prepiskama, elektronskoj pošti, na poslu, kada štampaju knjige ili prave digitalne materijale za instagram, tiktok ili jutjub.
Zašto je latinica toliko uporna i popularna među Srbima, da li je u pitanju isključivo tehničko pitanje, koji ideološki paket je uvezan sa njom i koliko je trenutni koncept dvopismenosti u srpskom jeziku održiv, razgovaraćemo sa filologom i srbistom Katarinom Begović.
Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić