Saborna crkva Svetog Georgija u Novom Sadu

„Paja Jovanović naslikao je ukupno trideset i tri slike za Sabornu crkvu u Novom Sadu. On u pismu ocu, koje je datirano 10. februara 1903. godine i poslato iz Amerike, navodi da žuri da se vrati, jer već ima pripremljen ugovor za izradu ikonostasa i zidnih slika za novosadsku Sabornu crkvu.

Ova Pajina izjava navodi na zaključak da je dogovor sa naručiocima postojao već tokom 1902. godine, pre puta u Ameriku. Ipak, pisani ugovor je sklopljen na leto 1903. godine, jer su dva primerka ugovora poslata Vladiki Mitrofanu Ševiću na odobrenje 8/21. juna iste godine".

„Živopisanje ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu bila je velika želja i Uroša Predića. Kada je Paja dobio porudžbinu, Uroš Predić je uveravao prijatelje da mu i zavidi i ne zavidi. Rekao je da je posao pripao boljem i veštijem majstoru, ali sigurno primoranom samo nekom novčanom nevoljom da radi u gradu za koji do tada nije ni znao da postoji i mogao bi po njemu" nestati kao Sodoma i Gomora ili Saint Pierr na Martiniku".

Predić nije skrivao da se nada tom poslu kao nekom odlikovanju i da bi to, kako je govorio, „bila njegova labudova pesma u koju bi uneo sve najlepše akorde između estetskog i religioznog čuvstva". Predić žali rečima „to je sad sve propalo, a moj će labud kanda lipsati sasvim nečujno".

„Sva je prilika, kako se može zaključiti iz utiska javnosti kada se saznalo da će ikone raditi baš Jovanović, da je slikar porudžbinu svakako dobio zahvaljujući svojim uspesima. Međutim, postoji mišljenje da je Paja Jovanović dobio porudžbinu zahvaljujući stranačkom nadmetanju. Većinu u Crkvenom odboru činili su radikali, koji su bili okupljeni oko Jaše Tomića i časopisa Zastava. On je bio Vrščanin, kao i Paja Jovanović, i bili su prijatelji. Uroš Predić je, iako nije voleo da se bavi politikom, bio dobar prijatelj liberala Tihomira Ostojića i Petra Markovića". (Iz monografije „Saborna crkva Svetog Georgija u Novom Sadu"; Natalija Stokanović)

Gošća ovonedeljne Riznice je istoričar umetnosti Natalija Stokanović, zaposlena u Muzeju Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu, autor obimne i reprezentativne monografije „Saborna crkva Svetog Georgija u Novom Sadu".

Autor i voditelj Dušanka Zeković.