Željin - branilac Župe aleksandrovačke

Na prvom mestu, jer Župu brani od prodora ka severu jakih vetrova sa Prokletija i tako čuva od mraza špalire vinove loze od čijeg se grožđa pravi vino, pred kojim se svi malo poklone kada čuju da je župsko. A zatim, ne previše strm, bogat vodama, gustim, najviše bukovim, šumama i nepreglednim tepisima zelenih livada, s proleća i leta prepunim sitnog, raznobojnog cveća, Željin je omiljena izletnička, šetalačka i planinarska destinacija Aleksandrovčana i ostalih Župljana, svih uzrasta. Iako ga poslednjih godina sve više posećuju i osvajaju i drugi, u Aleksandrovcu kažu da se njihova planina i dalje može smatrati predelom netaknute prirode i – iako ga ne kriju – ni ne žude za njegovom prevelikom turističkom eksploatacijom. Nešto kasnije u odnosu na našu posetu, Željin se, zajedno sa planinom Stolovi na koju se naslanja, po Uredbi Vlade Republike Srbije, okitio titulom Predela izuzetnih odlika, kao prirodno dobro od regionalnog, odnosno velikog, značaja, svrstano u Drugu kategoriju zaštite, da bi se očuvali njegova gusta hidrografska mreža sačinjena od izvora, potoka i reka, bukove i hrastove šume te staništa dnevnih leptira.

Raspitujući se u Aleksandrovcu ko bi mogao da nam ispriča priču o Željinu, bez mnogo dvojbe uputili su nas na Eko klub „Željin“, a to je i društvo zaljubljenika u tu planinu i čistu prirodu, ali i mali lokal, baš klub, u samom centru župske prestonice. Tamo su nas dočekala dvojca od 12 osnivača udruženja – Igor Lačnjevac i Ivan Brborić, obojca Aleksandrovčani u svojim četrdesetim godinama. Od njih smo čule kako se živi pod Željinom i sa njim, kako se on čuva i osvaja i šta ta planina još može da zaustavi osim hladnih vetrova sa severa.

Zabeležile i priredile – Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović