Полен Исмар: Едипово огледало – Промишљање ропства (2)

Коликогод да се говори и пише о ропству, чак и о историји ропства – јер верујемо да је ропство углавнoм искорењено, попут куге, маларије, или великих богиња – не нестаје нелагода коју увек изнова изазива та тема. Јер, не само што ропство добија нове облике који се, на први поглед, не могу препознати као класично ропство, него је ропство неизбрисиви део рђаве савести човечанства. Француски историчар Полен Исмар своју књигу почиње управо тим увидом.

Своје истраживање он усмерава на реалне облике ропства, дакле пре свега на физичко спутавање тела робова, те на оправдања таквог односа према људима. Антички народи имали су убедљиво оправдање, у толикoј мери чак да су ропство сматрали природним стањем ствари: неки људи су, како су говорили, рођени да би били робови, као што су неки други рођени с великим носом, или коврџавом косом. Али да ствар нипошто није била саморазумљива чак и пословично проницљивим Грцима, говори и то колико се често о ропству писало. Због тога се француски историчар и задржава на текстовима грчких филозофа.

Оно, међутим, што је у говору о ропству нераскидиво повезано за бацањем људи у ланце и приморавањем да (бесплатно) раде до смрти – јесте пребацивање ропства с физичког на духовну раван. Управо је то најподлије оправдање које су, опет, смислили стари народи. Ако је неко роб у духу, онда је сасвим оправдано оковати га и приморати на изнурујући рад. Тај мотив да се ропство гнезди у нашем уму, те да није, напросто, спутавање и искоришћавање тела, хиљадама је година опстојавало, а све расистичке варијанте попут боје коже, на пример, само су надоградња тог мотива. Робовима, напросто, нешто "недостаје" у глави да би били слободни људи. Робовласницима, томе насупрот, не недостаје ништа у глави и они су у реду. То преократње критеријума "нормалности" у једном је тренутку довело до тога да се слобода и ропствo поставе једно према другом као огледало. Одраз који се види у огледалу показивао је – као слика Доријана Греја, као Едип који постаје свестан шта је урадио – сву наказност ропства и сву наказност слободе која се темељи на ропству. Отуд наслов који Исмар даје својој драгоценој књизи: Едипово огледало.

С француског превела Милица Рашић
Читао је Александар Божовић
Уредио Иван Миленковић