Sve manje razgovaramo – da li „neizgovorene reči“ menjaju i naš mozak

Na Tik-toku je poslednjih godina postao popularan izraz „Gen Z stare“ – „zurenje generacije Zed“. Odnosi se na bezizražajan, nemi pogled kojim, bar prema stereotipu koji se širi društvenim mrežama, mladi reaguju kada im se neko obrati.

U tipičnom snimku milenijalac ulazi u kafić i pokušava nešto da naruči. Osoba za kasom odgovara sa što manje reči, pokazuje na natpis ili ekran, a na sledeće pitanje ponovo odgovara gestom. Na kraju slede prazan pogled i prevrtanje očima.

Kao i većina uspešnih šala o generacijskim razlikama, i ova je postala popularna zato što, iza preterivanja, možda postoji stvarna društvena promena – ljudi zaista sve manje razgovaraju.

Za 14 godina pad od 28 odsto

Analiza više od 2.000 ispitanika, objavljena u julu u časopisu Perspectives on Psychological Science, pokazala je da Amerikanci i stanovnici još nekoliko zemalja sa svakom narednom godinom dnevno izgovore oko 300 reči manje.

To odgovara smanjenju razgovora od približno dva do tri minuta dnevno za svaku godinu.

Kada se posmatra čitav period od 2005. do 2019. godine, pad broja izgovorenih reči iznosi čak 28 odsto. Promena je posebno izražena kod osoba mlađih od 25 godina.

Takav rezultat neizbežno otvara pitanje uloge pametnih telefona, tekstualnih poruka, rada na daljinu i brojnih drugih tehnoloških promena koje su omogućile da sve više svakodnevnih poslova obavljamo bez da otvorimo usta.

Glavna autorka studije, Valerija Fajfer, docentkinja psihologije na Univerzitetu Misuri u Kanzas Sitiju, do tog otkrića zapravo je došla slučajno.

Proučavala je razlike u govoru između muškaraca i žena kada je u podacima uočila nešto neočekivano – bez obzira na pol, činilo se da ljudi vremenom sve manje govore.

Ponovo je analizirala podatke kako bi proverila da li taj obrazac zaista postoji. Tek kada je obuhvatila čitav period od 14 godina, razmere promene postale su jasne.

„Kada smo došli do tog uvida, bilo je to veliko i uznemirujuće otkriće“, rekla je Fajferova.

Kada je razgovor postao nepotreban

Tokom najvećeg dela ljudske istorije govor nije bio samo jedan od načina komunikacije – bio je podrazumevani način.

Ljudi su mogli da pišu pisma, ali su kupovina, traženje puta, upoznavanje nepoznatih osoba, rad sa kolegama i održavanje prijateljstava uglavnom zahtevali razgovor.

Danas je u mnogim situacijama govor postao neobavezan.

Hrana može da se naruči preko ekrana. Put pronalazimo uz pomoć telefona. Kupovina se obavlja preko interneta. Umesto poziva šaljemo poruku. Čak i nedoumicu o nekom podatku, zbog koje bismo nekada pitali drugu osobu, možemo da razrešimo pretragom na internetu ili uz pomoć veštačke inteligencije.

Svaka od tih promena pojedinačno deluje beznačajno. Aplikacija je jednostavnija, kiosk brži, a poruka ponekad manje neprijatna od razgovora. Tehnologija nam svaki put uštedi nekoliko rečenica.

Tek kada se sve te neizgovorene rečenice saberu, postavlja se pitanje šta smo njihovim nestankom izgubili.

Da li je razgovor vežba za mozak

Naučnici već dugo posmatraju promene u govoru kao svojevrstan prozor u stanje mozga. Jezičke teškoće česte su kod demencije i drugih neuroloških oboljenja. Neki pacijenti imaju problema da pronađu odgovarajuću reč, drugi da se izraze ili razumeju ono što im je rečeno.

Ta veza se uglavnom posmatrala u jednom smeru – promene u mozgu dovode do promena u govoru.

Međutim, istraživači sada postavljaju i obrnuto pitanje: može li manje razgovora na neki način uticati na funkcionisanje mozga?

Govor je, naime, izuzetno složena neurološka aktivnost.

Čak i prilikom izgovaranja obične rečenice mozak mora da pronađe odgovarajuće reči, organizuje ih, koordinira mišiće potrebne za govor, protumači reakciju sagovornika i pripremi ono što će biti izgovoreno sledeće – sve u deliću sekunde.

U tom procesu učestvuju različiti delovi mozga, uključujući Brokinu oblast u levoj hemisferi, koja ima važnu ulogu u stvaranju i artikulaciji govora.

Zbog toga se nameće pitanje: ako razgovor neprestano aktivira te sisteme, može li on predstavljati svojevrsnu kognitivnu vežbu? I šta se dešava ako je sve ređe upražnjavamo?

To, naravno, ne znači da će naručivanje hrane preko ekrana izazvati demenciju. Ali pad svakodnevne komunikacije mogao bi da bude deo mnogo šire promene u načinu na koji kroz kontakte sa drugim ljudima stimulišemo mozak.

Ne razgovaramo samo manje – manje smo i zajedno

Problem je teško odvojiti od još jednog trenda – ljudi ne samo da manje razgovaraju već i manje vremena provode zajedno.

Višedecenijska istraživanja povezuju društvene kontakte i kognitivnu stimulaciju sa boljim zdravstvenim ishodima, dok se društvena izolacija povezuje sa lošijim.

Politikolog sa Harvarda, Robert Patnam, autor knjige Bowling Alone iz 2000. godine, pad neposredne komunikacije vidi kao deo mnogo starijeg povlačenja iz zajedničkog života.

Amerikanci su, prema njegovim istraživanjima, počeli da se povlače iz klubova, crkava, komšijskih organizacija i drugih oblika društvenog života još šezdesetih godina prošlog veka – posle širenja televizije, ali mnogo pre pametnih telefona.

Digitalni život je, prema tom tumačenju, možda samo ubrzao proces koji je već trajao.

„U izvesnom smislu, to je ono što najviše uznemirava – činjenica da se pad i dalje nastavlja. Čini se nemogućim preokrenuti taj trend“, kaže Patnam.

Posledice tog povlačenja do sada su se uglavnom posmatrale kroz usamljenost, polarizaciju, slabljenje zajednica i manji broj prijateljstava. Ali ako je razgovor istovremeno i zahtevna kognitivna aktivnost, njegov nestanak otvara i druga pitanja.

Zašto razgovor nije isto što i poruka

Posebno je značajna razlika između razgovora uživo i komunikacije porukama.

Tokom neposrednog razgovora radna memorija i pažnja neprestano su aktivne. Treba zapamtiti šta je sagovornik rekao, razumeti to, odlučiti kako odgovoriti i slušati ga dok istovremeno pripremamo sledeću rečenicu.

Kod poruka i imejlova deo tog pritiska nestaje. Poruku možemo da pročitamo više puta, razmislimo o odgovoru, napišemo ga, ispravimo i ponovo prepravimo. Prethodni deo razgovora ostaje na ekranu, pa ne moramo ni da ga pamtimo.

Profesor Univerziteta Džordžtaun Kal Njuport, koji se bavi uticajem tehnologije na društvo, smatra da ljudi sve više izbegavaju neposredne i telefonske razgovore upravo zato što zahtevaju više napora.

Ali taj napor je, smatra, važan.

„Problem je u tome što naš društveni mozak žrtvovanje vremena i pažnje za nekog drugog doživljava kao ključni znak važne povezanosti. Zato, kada druženje učinimo lakšim, paradoksalno se osećamo manje povezano i manje društveno“, objašnjava Njuport.

Šta se dogodilo generaciji Zed

Pad je naročito primetan kod mladih, zbog čega se razmatra i mogući uticaj pandemije kovida 19.

Mnogi pripadnici generacije Zed proveli su važne godine odrastanja i socijalizacije pohađajući nastavu na daljinu i uz ograničene neposredne kontakte sa vršnjacima.

Zato se i popularni "Gen Z stare“ različito tumači. Jedni u njemu vide nepristojnost ili odbojnost prema neobaveznom razgovoru. Drugi smatraju da je reč o reakciji mladih koji su nesigurni, uznemireni ili jednostavno ne znaju kako da reaguju u neočekivanoj društvenoj situaciji.

Fajferova, međutim, sumnja da najveći gubitak nisu razgovori sa porodicom i bliskim prijateljima, već sitne, usputne komunikacije sa nepoznatim ljudima.

„Odrasla sam u sredini u kojoj, ako idete ulicom i u susret vam naiđe nepoznata osoba, morate da je pozdravite. Imam utisak da se norme menjaju u pravcu toga da je sada pristojnije ne razgovarati s nekim“, kaže Fajferova.

Istraživanja, međutim, ukazuju da razgovor sa nepoznatima, čak i kada nam u početku deluje neprijatno, ljude često čini srećnijim i povezanijim nego što očekuju. Usmeni razgovor, takođe, stvara snažniji osećaj povezanosti od dopisivanja.

Zato Fajferova poslednjih meseci svesno pokušava da više razgovara. Komentar upućen vozaču o lepom jutru pretvorio se u razgovor o putovanju i porodici. Opaska saputnici u avionu otkrila joj je da je to njen prvi let. Čak je i pitanje o toplom ili hladnom napitku u kafiću postalo povod za razgovor.

Nijedna od tih razmena sama po sebi nije bila naročito važna.

Ali upravo u tome možda i jeste njihova vrednost – svakodnevni razgovor ne mora da bude značajan da bi nas primorao da slušamo, pamtimo, formulišemo misli, tumačimo druge ljude i odgovorimo im.

„Mislim da ovakvi mali koraci mogu mnogo da doprinesu tome da ponovo steknemo više samopouzdanja u međusobnom razgovoru“, zaključuje Fajferova.