Zašto uvek imamo mesta za desert – šta kaže anatomija

Japanci ovu situaciju savršeno opisuju rečju becubara, što znači „poseban želudac“. Anatomski gledano, nema dodatnog odeljka, ali osećaj da i dalje ima mesta za kolač je dovoljno rasprostranjen da zaslužuje naučno objašnjenje.

Daleko od toga da je imaginaran, osećaj odražava niz fizioloških i psiholoških procesa koji zajedno čine desert jedinstveno privlačnim, čak i kada se glavno jelo činilo kao granica.

Dobro mesto za početak je sam želudac. Mnogi ljudi ga zamišljaju kao kesu fiksne veličine koja se stalno puni dok više ne može da primi, kao da bi je još jedan zalogaj prepunio.

U stvarnosti, želudac je dizajniran da se rasteže i prilagođava. Kada počnemo da jedemo, on prolazi kroz „gastričnu akomodaciju“: glatki mišići se opuštaju, stvarajući dodatni kapacitet bez većeg povećanja pritiska.

Ključno je da meka i slatka hrana zahteva vrlo malo mehaničkog varenja. Teško glavno jelo može učiniti da se želudac oseća nadutim, ali lagani desert, poput sladoleda ili musa, jedva da utiče na njegovo opterećenje, tako da se želudac može dodatno opustiti kako bi napravio prostora.

Hedonistička glad

Veći deo nagona za jedenjem torte dolazi iz mozga, tačnije iz neuronskih puteva uključenih u nagradu i zadovoljstvo. Apetit nije regulisan isključivo fizičkom glađu. Postoji i „hedonistička glad“, želja za jelom jer je nešto ugodno ili utešno.

Slatka hrana je posebno snažna u tom pogledu. Ona aktivira mezolimbički dopaminski sistem mozga, povećavajući motivaciju za jelo i privremeno slabi signale sitosti.

Nakon zadovoljavajućeg glavnog jela, fiziološka glad može nestati, ali iščekivanje slatke poslastice stvara posebnu, nagradom vođenu želju za nastavkom jela.

Drugi mehanizam je senzorno specifična sitost. Dok jedemo, reakcija našeg mozga na ukuse i teksture na tanjiru postepeno se smanjuje, čineći hranu manje zanimljivom. Uvođenje drugačijeg profila ukusa – nečeg slatkog, kiselkastog ili kremastog – osvežava reakciju nagrade.

Mnogi ljudi koji zaista osećaju da ne mogu više da jedu iznenada otkriju da „mogu malo torte“ jer novina deserta ponovo aktivira njihovu motivaciju za jelo.

Deserti se takođe ponašaju drugačije kada stignu do creva. U poređenju sa hranom bogatom proteinima ili mastima, hrana bogata šećerom i ugljenim hidratima se brzo prazni iz želuca i zahteva relativno malo rane razgradnje, što doprinosi percepciji da ih je lakše prihvatiti čak i kada ste siti.

Vreme takođe igra ulogu. Signalizacija između creva i mozga koja stvara osećaj sitosti ne reaguje trenutno.

Hormoni poput holecistokinina, GLP-1 i peptida YY postepeno rastu i obično im je potrebno između 20 i 40 minuta da bi proizveli trajni osećaj sitosti. Mnogi ljudi donose odluke o desertu pre nego što ova hormonska promena u potpunosti stupi na snagu, dajući sistemu nagrađivanja prostor da utiče na ponašanje.

Restorani, svesno ili ne, često tempiraju ponudu deserta u ovom vremenskom okviru.

Na ove biološke procese nadovezuje se uticaj društvenog uslovljavanja. Za mnoge ljude, desert se povezuje sa slavljem, velikodušnošću ili udobnošću. Od detinjstva pa nadalje učimo da pudinge posmatramo kao poslastice ili kao prirodne komponente svečanih obroka.

Kulturni i emocionalni znakovi mogu pokrenuti anticipatorno zadovoljstvo čak i pre nego što hrana stigne. Studije dosledno pokazuju da ljudi jedu više u društvenim okruženjima, kada im se hrana nudi besplatno ili tokom posebnih prilika – sve su to situacije u kojima je desert obično prisutan.

Zato sledeći put kada neko insistira da više ne može da pojede ni jedan zalogaj večere, ali nekako pronađe mesta za parče torte, budite uvereni: oni nisu nedosledni. Oni jednostavno doživljavaju sasvim normalnu i prilično elegantnu karakteristiku ljudskog tela.