Iznenađujući (i lak) način da poboljšamo raspon pažnje

Godine 2008, 38 studenata Univerziteta u Mičigenu krenulo je u šetnju. Polovina njih se probijala kroz šumu četiri i po kilometra, dok je druga polovina prešla istu razdaljinu prometnim ulicama centra grada. Nedelju dana kasnije, dve grupe su zamenile rute.

Oba puta pre nego što su krenuli, studenti su radili test koji je stavio na ispit njihovu pažnju i radnu memoriju, gde su im davani progresivno duži nizovi brojeva koje su morali da ponove obrnutim redosledom.

Kada su se vratili na kampus, studenti su ponovo radili test. Šetnja gradom je neznatno poboljšala njihov učinak, ali je šetnja u prirodi povećala rezultate za skoro 20 procenata.

„Nije vam čak ni bilo potrebno da volite ili uživate u šetnji prirodom da biste dobili ove kognitivne koristi“, navodi Mark Berman, profesor psihologije na Univerzitetu u Čikagu, koji je sproveo studiju dok je bio postdiplomac.

Ljudi koji su šetali hladnog januarskog dana iskusili su podjednako velike koristi kao i oni koji su eksperiment uradili u julu.

Sposobnost prirode da nas revitalizuje

Uticaj koji priroda ima na naš um proučavan je mnogo puta pre i posle, a istraživanja generalno – iako ne uvek – pokazuju da izlaganje zelenim površinama pojačava našu kogniciju i kreativnost, a da ne pominjemo naše raspoloženje.

Mnogi od nas su iz prve ruke iskusili sposobnost prirode da nas revitalizuje – trenutak jasnoće nakon osvajanja planine ili obnovljeni fokus nakon šetnje parkom za vreme ručka. Naučnici pokušavaju da shvate tačno zašto se to dešava.

U svojoj novoj knjizi Priroda i um, dr Berman pripisuje kognitivne koristi prirode „teoriji obnavljanja pažnje“. Prvi put su je osamdesetih predložili Rejčel i Stiven Kaplan (oboje su bili profesori psihologije na Univerzitetu u Mičigenu kada je dr Berman tamo bio student). Premisa je da je naša sposobnost fokusiranja ograničen resurs koji se lako troši, a boravak u prirodi je efikasan način da se on nadoknadi.

Jedna od najvažnijih stvari u vezi sa prirodom, prema istraživačima obnavljanja pažnje, jeste da je „nežno fascinantna“, što znači da nam golica pažnju na nežan način, a da pritom nije previše dosadna ili stimulativna. (Zamislite gledanje okeanskih talasa kako se kotrljaju unutra i napolje ili posmatranje polja divljeg cveća.)

Urbana okruženja, nasuprot tome, su surovije fascinirajuća i zahtevaju našu budnost na način koji nas iscrpljuje.

Dr Berman tvrdi da je jedan od razloga zašto priroda ima ovaj efekat na nas njena fizička svojstva, posebno njene zakrivljene linije i fraktali. I luk reke ili stenovita formacija, ili ponavljajući obrasci pahuljice, mogu biti lakši za obradu našem mozgu nego ravne ivice nebodera. „To može da dâ našem mozgu priliku za odmor i zato možemo da vidimo ove koristi“, navodi dr Berman.

Može li se raspon pažnje obnoviti

Teorija obnavljanja pažnje dominirala je oblašću neurologije decenijama, ali nisu svi u potpunosti uvereni u nju.

„Sve je više dokaza da, da, nešto u vezi sa šetnjom u prirodi koristi našoj pažnji“, napominje Glorija Mark, profesorka informatike na Univerzitetu Kalifornije i autorka knjige Raspon pažnje. Ali, dodala je, obnavljanje pažnje je „teorija i ne znamo da li je to pravo objašnjenje za ono što se dešava“.

„To je malo nedokučivo“, slaže se Ejmi Makdonel, postdoktorski istraživači na Univerzitetu u Juti. Veliki deo istraživanja oslanja se na kognitivne testove i subjektivne izveštaje ljudi o tome kako se osećaju zbog boravka u prirodi, i postoji mnogo otvorenih pitanja, poput toga šta se zapravo dešava u mozgu.

Dr Makdonel je jedna od stručnjaka koji pokušavaju da popune tu prazninu. Prošle godine je sprovela sličan eksperiment kao dr Berman, u kojem su ljudi šetali ili kroz lokalni arboretum ili po gradskom medicinskom kampusu.

Hodanje u oba okruženja poboljšalo je kognitivne sposobnosti ispitanika u poređenju sa njihovim rezultatima pre šetnje. Ali kada je dr Makdonel posmatrala njihove moždane talase koristeći EEG, oni koji su bili u prirodi imali su manju moždanu aktivnost odmah nakon šetnje, nakon čega su usledili veći skokovi dok su drugi put obavljali zadatak pažnje.

To ukazuje da se mozak odmarao, „a zatim se vratio onlajn efikasniji i jači nego ikad nakon izlaganja prirodi, u poređenju sa urbanim okruženjem“, naglašava dr Makdonel.

Možda nije sve samo u prirodi

Postoji i debata o tome da li su fizička svojstva prirode ta koja daju regenerativne koristi, kako predlaže dr Berman, ili nešto drugo. Na primer, napominje dr Makdonel, možda zdravstveni efekti dolaze iz drugih iskustava koja često prate vreme u prirodi: Da li je to što ste sami? Da li je to zato što vežbate ili jednostavno niste na poslu? Da li je kvalitet vazduha važan?

Ili je to možda nešto što nos zna. U radu objavljenom prošle godine, stručnjaci iz različitih oblasti ukazivali su da uticaji prirode na naše blagostanje mogu imati veze sa olfaktornim signalima koje srećemo kada smo napolju, poput hemikalija koje emituje drveće.

Verovatno nije samo jedna stvar ono što prirodu čini tako dobrom za naš mozak, smatra Rut Garsajd, profesorka na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Ekseteru u Engleskoj, koja je objavila pregled teorije obnavljanja pažnje.

„Postoji deo mene koji misli da je u pitanju deo magije, ako želite, u tome što je zapravo ova kombinacija stvari ono što funkcioniše. A možda nešto gubimo što više pokušavamo da razaberemo objašnjenja.“