Наша веза са природом 60 одсто слабија него пре 200 година

Толико смо смањили одлазак у природу да нам је веза са њом опала више од 60 одсто од 1800. године. То се огледа и у књижевности јер су речи које имају везе са природом, као што су река, маховина и цвет, скоро нестале из књига, показују резултати једне студије.

Компјутерски модел предвиђа да ће нивои повезаности са природом наставити да опадају уколико не буде дошло до коренитих промена у политици и друштву – при чему су упознавање деце са природом у раном узрасту и радикално озелењавање урбаних средина најефикасније интервенције.

Студија Мајлса Ричардсона, професора Универзитета у Дербију, прецизно прати постепени нестанак природе из живота људи током 220 година. У истраживању се анализирају подаци о урбанизацији, повлачење дивљих животиња из насеља и, што је кључно, родитељи више не преносе боравак у природи на своју децу.

У истраживању објављеном у часопису Земља (Earth), професор Ричардсон је такође идентификовао нестанак појединих речи из књига између 1800. и 2020. године, што је достигло врхунац 1990. године када је забележен пад од 60,6 одсто.

Модели предвиђају континуирано „изумирање овог искуства“ при чему ће будуће генерације наставити да губе свест о природи јер она није присутна у новим насељима, док родитељи више не преносе на потомке жељу за боравком у природи.

Друге студије су откриле да је повезаност родитеља са природом најјачи предиктор да ли ће дете имати потребу да проводи време у природи.

„Повезаност са природом сада се прихвата као кључни узрок еколошке кризе. Она је од виталног значаја и за наше ментално здравље. Та повезаност уједињује људе и добробит природе. Потребна је коренита промена ако желимо да променимо однос друштва са природом“, истакао је професор Ричардсон.

Ричардсон је рекао да је, када је тестирао различите политике и промене у урбаној средини у моделу, био изненађен обимом промена потребних да би се преокренуо губитак везе са природом.

Повремени одлазак у природу није исто што и повезаност с њом

Повећање доступности биодиверзитетних зелених површина у граду за 30 одсто може изгледати као радикално позитиван напредак за дивље животиње и људе, али Ричардсон наглашава да његова студија сугерише да град можда мора бити 10 пута зеленији да би могао да се преокрене пад повезаности са природом.

Студија је открила да мере за подстицање људи да оду у природу нису биле ефикасне када је у питању повезаност са природом. Професор Ричардсон сматра да су такви програми добротворних организација, као што је акција #30DaysWild организације "Wildlife Trusts", и даље важни за јачање менталног здравља, али компјутерски модели сугеришу да они не могу да зауставе међугенерацијски губитак везе са природом.

Према резултатима студије, ефикасније су мере које код мале деце и целих породица подстичу свест и упућују на боравак у природи. Пример за такве мере су такозвани шумски вртићи.

Додатна препрека поновном повезивању са природом јесте то што модели показују да мере за трансформацију раног образовања и урбаних подручја морају бити на снази у наредних 25 година како би се преокренуо суноврат повезаности са природом. Ако бисмо то успели да спроведемо, повећање повезаности са природом постало би самоодрживо.

Професор Ричардсон указује на то да обим друштвених промена потребних за поновно успостављање везе са природом можда није толико застрашујући колико се чинило јер су основне вредности сада тако ниске.

Студија је открила да становници Шефилда у просеку проводе само четири минута и 36 секунди у природи сваког дана.

„Повећајте то десетоструко и људи ће проводити 40 минута напољу сваког дана – то би могло бити довољно. Кључан је рад са читавим породицама и родитељима како би се деца навикла на живот у којем је природа саставни део“, истакао је Ричардсон додајући да фокус треба да буде на међугенерацијском преношењу везе са природом.

Према његовим речима, већ се много пажње посвећује повезивању деце са природом.

„Радије бих рекао – немојте их одвајати. Новорођенче је веома слично детету рођеном 1800. године. Деца су фасцинирана природним светом. Одржавање тога кроз детињство и школовање је оно што је неопходно, уз урбано озелењавање. Постоје мере због којих се то већ спроводи, али морамо размишљати трансформативно – не 30 одсто, већ 1.000 одсто повећања“, нагласио је Ричардсон.

Занимљиво је да се на пољу културе промена већ догодила. Ричардсон је био изненађен када је открио да речи о природи у књигама заправо бележе раст – са 60,6 одсто смањења између 1800. и 1990. године, данас имамо пад од 52,4 одсто.

Да ли је то истинска еколошка свест? Да ли је то само британски тренд писања о природи? Да ли је то стварно или нас подаци заваравају?

„Не знам“, одговара Ричардсон и додаје да је током последњих деценија порасло интересовање за духовност, што би могло да се одражава и кроз окретање људи природи.