Od sindroma najstarije ćerke do buntovnog najmlađeg deteta: Da li redosled rođenja oblikuje našu ličnost

Uprkos tome što fascinira naučnu zajednicu i javnost više od 100 godina, pitanje da li naš redosled rođenja među braćom i sestrama oblikuje naše ličnosti je i dalje predmet rasprave.

Istorijski gledano, istraživanja su dala nedosledne nalaze. Postoji nekoliko razloga zašto je to tako, mada, jednostavno rečeno: teško je to izmeriti. Rodika Damijan, profesorka psihologije na Univerzitetu u Hjustonu, objašnjava da su prethodne studije često uključivale male uzorke. Pored toga, pošto se testovi ličnosti svode na samoprocenu, smatraju se pristrasnim.

Nedavne studije ukazuju na to da brojne zbunjujuće varijable mogu otežati istraživanje da li je redosled rođenja sistematičan, što znači da da li utiče na svaku osobu na isti način.

Ukupan broj braće i sestara može biti faktor, na primer: Za očekivati je da će ukupna dinamika biti drugačija u porodici sa dvoje braće i sestara u poređenju sa porodicom sa sedam braće i sestara. Biti najstarije ili najmlađe dete u ovim porodicama različite veličine može biti veoma različito iskustvo i nije direktno uporedivo.

Veličina porodice i iskustvo biti dete u bilo kojoj datoj porodici mogu zauzvrat biti isprepleteni sa mnogim drugim faktorima, kao što je socioekonomski status porodice (bogatije porodice sa višim socioekonomskim statusom uglavnom imaju manje dece, na primer). A tu su i godine i pol osobe, što bi moglo uticati na njeno iskustvo unutar porodice i van nje.

U ovom kontekstu, istraživači nisu mogli da zaključe da redosled rođenja ima bilo kakav dosledan, univerzalan uticaj na naše ličnosti. Ali to ne znači da je redosled rođenja nebitan. Mogao bi igrati ulogu u određenim porodicama ili kulturama.

„Mislim da ljudi imaju mnogo predrasuda koje su pomalo zastarele ili koje nikada nisu bile dobro utemeljene“, smatra Julija Rorer, psiholog na Univerzitetu u Lajpcigu u Nemačkoj. „Na primer, stvar sa 'sindromom najstarije ćerke' je jedna od njih jer naravno, žene i dalje imaju različite uloge i očekuje se da pruže više brige. A takođe se od prvorođene dece očekuje da brinu o mlađoj braći i sestrama“, napominje Rorerova.

„Za pojedine žene, ovo može savršeno da se podudara sa njihovim iskustvom, ali za druge ne, jer svaka je porodica drugačija.“ Drugim rečima, neće svaka najstarija ćerka biti odgovorna i brižna – ali za neke, ideja o „sindromu najstarije ćerke“ može zvučati istinito jer su zaista odrastale brinući se o svojoj mlađoj braći i sestrama i osećaju da ih je to iskustvo oblikovalo.

Redosled rođenja i inteligencija

Rorerova i njene kolege su otkrili da redosled rođenja „nema trajan efekat na opšte osobine ličnosti“ nakon ispitivanja tri velika skupa podataka iz anketa u Velikoj Britaniji, SAD i Nemačkoj, od kojih svaka sadrži podatke od nekoliko hiljada ljudi. Međutim, studija je potvrdila prethodne nalaze o uticaju redosleda rođenja na jednu specifičnu osobinu – inteligenciju.

Inteligencija je složen fenomen i istraživači je mere samo u obliku učinka na testovima inteligencije i samoprocene inteligencije.

„Potvrdili smo efekat da prvorođena deca postižu bolje rezultate na objektivno merenoj inteligenciji i dodatno smo pronašli sličan efekat na samoprocenjenu inteligenciju“, stoji u studiju Rorerove i njenih kolega. Prethodna istraživanja su dokumentovala da učinak na testovima inteligencije „blago opada od prvorođene dece do kasnije rođene“.

Što se tiče redosleda rođenja i drugih osobina ličnosti, Rorer kaže da razmišljanje o sopstvenom iskustvu i dalje može biti značajno, čak i ako ne postoji univerzalni obrazac: „Ono pruža oznaku gde možete pronaći druge ljude koji su odrasli u sličnoj situaciji i možete razmeniti iskustva i tako dalje“, kaže ona o terminima kao što je „sindrom najstarije ćerke“. Nema ništa loše u tome da svoje iskustvo tako uokvirite, „sve dok ne pretpostavljate da je ovo iskustvo univerzalno.“

Pravo nasleđivanja

Prof. Damijan se slaže sa ovim: „Iako ne nalazimo razlike u ličnosti koje su sistematske, to ne znači da ne postoje društveni procesi unutar svake porodice ili unutar svake kulture koji mogu dovesti do različitih ishoda na osnovu redosleda rođenja.“

Na primer, u zemljama koje istorijski imaju (muški nastrojenu) kulturu primogeniture (prvorodstva), što znači da bi najstarije dete bilo prvo u redu za nasleđivanje porodičnog bogatstva, imanja ili titula. Na primer, tek je  2013. godine, usvajanjem Zakona o nasleđivanju krune Ujedinjenog Kraljevstva prvorodstvo unutar monarhije okončano, ukidajući moć muškog naslednika da zameni stariju ćerku u njihovom pravu na krunu.

Ideja prvorodstva je iznenađujuće široko rasprostranjena i postojana: u popularnoj HBO seriji Naslednici, jedan od likova u finalu viče „Ja sam najstariji dečak!“. On veruje da bi njegov položaj po rođenju trebalo da mu dâ pravo da preuzme očevu poziciju generalnog direktora.

„Ako je društvena praksa zasnovana na redosledu rođenja, onda da, redosled rođenja će uticati na osobine ličnosti“, kaže prof. Dejmijan.

Da li su godine samo broj

Iskustva povezana sa starenjem lako se mogu pomešati sa osobinom ličnosti ili ponašanjem na koje utiče redosled rođenja, objašnjavaju istraživači. Uzmimo starijeg, „odgovornog“ brata ili sestru kao primer: „Kako ljudi stare, postaju odgovorniji, samokontrolisaniji. Dakle, prvorođenče će uvek biti starije od kasnije rođenog, i kako posmatrate kako vaša deca rastu, prvorođenče će uvek biti odgovornije“, navodi profesorka.

„Još jedna stvar je da ljudi postaju samosvesniji kako stare“, dodaje. „Dakle, drugorođenče može delovati društvenije i manje neurotično, jer je desetogodišnjak mnogo srećniji i puniji sebe, u poređenju sa četrnaestogodišnjakom, koji paniči zbog svega. To je zato što imaju drugačije izazove.“

Faktori kao što je krug prijatelja dece takođe su važni. Višestruke studije ukazuju na vezu između delinkventnih vršnjaka i delinkventnog ponašanja, na primer, tako da starije dete može biti više sklono kršenju pravila u zavisnosti od ljudi kojima se okružuje.

Pametna braća i sestre

Kao što je već pomenuto, jedan konstantan nalaz koji se pojavljuje u istraživanju redosleda rođenja jeste veza između redosleda rođenja i inteligencije, pri čemu prvorođena deca u proseku imaju nešto više osobina povezanih sa intelektom nego mlađa deca.

„Veza sa inteligencijom se uglavnom pokazuje u rezultatima testa verbalne inteligencije i ima veoma mali efekat“, napominje prof. Damijan. Takođe, „ako ste dva puta radili test, verovatno ćete postići rezultat u zavisnosti od dana ili raspoloženja, [ili] šta god da ste jeli tog jutra, [ili] koliko dugo ste spavali.“

To se takođe može objasniti kognitivnom stimulacijom u ranim godinama života. Profesorka ističe i da što više odraslih po detetu imate u porodici, to su oni više izloženi zrelom jeziku i rečniku. Ali kada se u porodici rodi više braće i sestara, nivoi intelektualne stimulacije mogu da se smanje.

„Dakle, nije toliko stvar u tome što su genetski pametniji ili što imaju veći potencijal – više je stvar u tome što se to prevodi u viši verbalni rezultat na testu, što bi moglo biti posledica poznavanja više reči, jer im se obratilo više odraslih nego dece“, objašnjava profesorka.

„Sa dvoje dece, možda se deo tog vremena za čitanje troši na upravljanje interakcijama sa braćom i sestrama gde je verbalni input malo manje naglašen.“ Takođe postoje pretpostavke i da, dok starija braća i sestre podučavaju mlađu braću i sestre ili im objašnjavaju stvari, koriste „više kognitivnih resursa“.

Zanimljivo je da se ovi obrasci inteligencije ne repliciraju globalno. Podaci iz zemalja u razvoju razlikuju se od podataka iz razvijenih zemalja, na primer. U Indoneziji, kasnije rođena braća i sestre verovatno imaju bolje obrazovne mogućnosti od svoje starije braće i sestara, potencijalno zbog finansijskih ograničenja, a smanjuju se tek kada starija braća i sestre počnu da doprinose porodičnom prihodu.

Prema rečima prof. Damijan i saradnika, redosled rođenja takođe ima „zanemarljiv uticaj“ na karijeru. U prošlosti je među naučnicima preovladavala ideja da će stariji brat ili sestra ući u akademsku ili naučnu karijeru, a mlađi u kreativniju. Ali oni su otkrili suprotno: u svojoj longitudinalnoj studiji, koja je posmatrala uzorak srednjoškolaca iz SAD 1960. godine, a zatim iste učesnike 60 godina kasnije, prvorođena deca su završila na kreativnijim poslovima.

„Sebični“ jedinci?

Jedinaci se često suočavaju sa stereotipom da su sebičniji od dece rođene sa braćom i sestrama, navodno zato što ne moraju da se takmiče za pažnju roditelja. Međutim, nedavne studije su pokazale da to nije slučaj i da odrastanje bez braće i sestara ne dovodi do povećane sebičnosti ili narcizma. Druga istraživanja ukazuju da društveno ponašanje jedinca u poređenju sa decom koja imaju braću i sestre nije drugačije ili univerzalno i „može se smanjivati sa godinama“.

Istraživanje redosleda rođenja obično nije uključivalo jedince uz obrazloženje da se ne mogu pravedno upoređivati sa decom koja su odrasla sa braćom i sestrama. Međutim, moguće je uporediti osobine ličnosti braće i sestara i jedinca, prema radu iz 2025. godine koji su napisali Majkl Ešton, profesor psihologije na Univerzitetu Brok u Kanadi, i Kibeom Li, profesor psihologije na Univerzitetu u Kalgariju u Kanadi.

Njihova studija je predstavila neke nove i fascinantne rezultate. Ispitana je veza između ličnosti, redosleda rođenja i broja braće i sestara, kod 700.000 odraslih ispitanih na mreži u jednom uzorku i više od 70.000 u drugom, odvojenom uzorku. Braća i sestre rođeni kao srednji i poslednji u proseku su imali viši rezultat na skalama „iskrenost-skromnost“ i „saradljivost“ nego prvorođena braća i sestre.

„Iskrenost-skromnost“ znači da je malo verovatno da će osoba sa visokim rezultatom manipulisati drugima, kršiti pravila ili se osećati privilegovanom. Osoba sa niskim rezultatom može biti sklonija kršenju pravila i može osećati snažan osećaj sopstvene važnosti. Na skali saradljivosti, osoba sa visokim rezultatom teži da bude popustljiva, ne osuđuje druge, uravnotežena je i spremna na kompromis, dok osoba sa niskim rezultatom može imati zamerke, biti tvrdoglava, brzo se ljuti i biti kritična prema drugima.

„Ove razlike su bile prilično male, posebno kada se poređenja odnose na ljude iz porodica sa istim brojem dece“, kažu Ešton i Li. „Nasuprot tome, razlike u ovim dimenzijama između osoba iz porodice sa jednim detetom (tj. jedincima) i osoba iz porodice sa šestoro ili više dece bile su znatno veće, negde između veličina koje bi se u društvenim naukama smatrale 'malim' i 'srednjim'.“