Da li se sve dešava sa razlogom ili je naš život prepušten na milost i nemilost niza slučajnosti

Nije istina da kontrolišemo svoj životni put, tvrd profesor Brajan Klas, ali utičemo na sve. Istovremeno, iluzija kontrole koju imamo i spajanje sa narativom da sve dešava sa razlogom dovodi do toga da pogrešno razumemo svet i pravimo greške.

Mnogo stvari se jednostavno dešava. A kada pogledamo uzročni lanac događaja koji proizvode ishode, on nije uredan i jasan. Neuredan je. Govore nam da ignorišemo buku i fokusiramo se na signal, ali to je greška jer buka je mesto gde se dešavaju mnogi od najvažnijih i najznačajnijih događaja u životu.

Jedna od ključnih ideja profesora Klasa je da kada verujemo da imamo uticaj na zbivanja, ali veoma ograničenu kontrolu, počinjmo da vidimo svet drugačijim očima, počinjemo da se ponašamo drugačije i prihvatamo ograničenja onoga što možemo, a šta ne možemo da uradimo.

Kada zamišljamo da se sve dešava sa razlogom, to nas dovodi do kognitivnih grešaka. Takođe nas tera da iza događaja u našim životima upisujemo ideje koje su fundamentalno pogrešne. Naučni dokazi pokazuju da se sve ne dešava sa razlogom i stoga je potrebna filozofska promena u načinu na koji razmišljamo o svetu ako se neke stvari dešavaju proizvoljno, nasumično ili kao nusproizvod teorije haosa koja stvara lutke kakve smo svi mi od slučajnih događaja.

Želja da uredimo svet

Istorija ideja u svetu, po mišljenju prof. Klasa, u osnovi je istorija pokušaja da se složenost i nered sveta uguraju u zaista urednu i sređenu priču o tome zašto se stvari dešavaju. A ovo je delimično izvedeno iz religije gde su ljudi želeli da imaju uređen svet dat od boga. Ideja da postoji ova vrsta slučajne prirode stvarnosti potpuno je u suprotnosti sa idejom da je sve planirano od strane višeg bića.

Kako se nauka razvijala i naučna revolucija, dolazi do još jedne promene. Nije nužno da je sve u vezi sa bogom, već se sve vrti oko mehaničkih modela fizike. I u tom slučaju se mora eliminisati buka i slučajnost da bi se dobila jasna jednačina. Bilo da je to Adam Smit koji govori o ruci koja vodi našu ekonomiju ili načinima na koje je Isak Njutn predstavio promene i dao neverovatno moćne jednačine da objasni svet, uvek smo pokušavali da pronađemo objašnjenje koje deluje uređeno i racionalno.

Na kraju kada se pogleda intelektualna istorija sveta, slučajnost je sistematski uređena. Kada pokušavamo da razumemo zašto su nam se neke stvari dogodile u životima, naš mozak je evoluirao da bi imao smisla u obrascima, zato što je prednost preživljavanja u otkrivanju obrazaca.

Obrasci nam pomažu da preživimo

Ako zamislimo da smo praistorijski lovac-sakupljač koji vidi poleglu travu ili čuje zvuk, pomislićemo ili da tamo nema ničega ili da je možda u blizini sabljasti tigar koji čeka da nas pojede. Ako pretpostavimo da tamo nema ničega, a ispostavi se da je sabljasti tigar, umrećemo. Ali ako kažemo: „U redu, mislim da je to nešto na šta treba da obratim pažnju“, čak i ako tamo nema ničega, onda ćemo preživeti. Tako su kroz preživljavanje najsposobnijih i evolutivne obrasce, naši mozgovi hiper-usklađeni na otkrivanje obrazaca.

To znači da kada nam se dešavaju slučajne ili naizgled slučajne stvari, alergični smo na objašnjenje da je to bilo samo proizvoljnost. I tako smo sklopili urednu i čistu priču od A do B. To je problem jer kada nam se dešavaju stvari nad kojima nemamamo kontrolu i pripisujemo im ovu vrstu namernosti, pogrešno smo naučili lekciju, tvrdi prof. Klas.

Prošlost razumemo, a sadašnjost ne

Zanimljivo je i to što ovo razumemo kada razmišljamo o prošlosti, ali ne razumemo kada razmišljamo o sadašnjosti. Dakle, kada gledamo naučnofantastične filmove, na primer, koji zamišljaju putovanje kroz vreme, upozorenje koje se uvek izdaje, a koje ljudi u osnovi prihvataju, jeste da ne smeju ništa da menjaju jer će tako izbrisati sebe iz budućnosti ili fundamentalno promenite obrasce kojima će se zatim vratiti kada se vrate u svoje sadašnje vreme.

Problem je što kada razmišljamo u sadašnjosti, nikada ne razmišljamo na taj način. Nikada ne zamišljamo da ako zgnječimo bubu ili ako razgovaramo sa nekim, da tako menjamo budućnost. Ali, naravno, obrasci uzroka i posledice se ne menjaju bez obzira da li su u prošlosti ili sadašnjosti. Oni funkcionišu isto sve vreme.

Zato je mentalitet koji imamo prema prošlosti ispravan – da stalno menjamo budućnost, da je ono što radimo važno – ali smo istovremeno na to pomalo alergični, jer nam je zastrašujuća pomisao da svaki naš čin ima nepredviđene efekte talasa koji će promeniti svet i preoblikovati našu budućnost, što je zbunjujuće, ali je takođe istinito, naglašava Klas.

Kada pažljivo pogledamo prirodu uzročnosti, stvarnosti i postojanja jeste da se stvari koje su zbunjujuće dešavaju sve vreme, a mi ih jednostavno ignorišemo. A kada zavirimo u njih, počinjemo da vidimo jedan sasvim drugačiji svet i onaj koji može biti ispunjavajući ako zaista prihvatimo da se neke stvari ne dešavaju sa razlogom i da zapravo imamo život i društvo koje je zaokupljeno teorijom haosa.