Ko smo i šta smo – koliko je, i da li je zaista sramota biti nezaposlen

Uprkos tome, što je u periodu dok nije bio u radnom odnosu izgubio primanja, odnosno platu, Badami je nešto i dobio. Prenosimo tekst koji je napisao za britanski Gardijan.

Od poslova u finansijskom sektoru, do predavanja koja sam držao, rada na radiju i TV-u, pa čak i u seks-šopu, uvek sam imao raznovrstan spektar poslova, uglavnom povremenog tipa ili prema određenoj vrsti ugovora.

Voleo sam da radim nove stvari, učim nove veštine i upoznajem nove ljude. Bio sam toliko zauzet tako dugo, sa toliko ugovora koji su se preklapali, da često nisam imao mnogo vremena za bilo šta drugo. Do avgusta 2023. kao da sam od silnih posova, izgoreo.

I desilo se, prvi put posle mnogo godina nisam imao nikakav posao. Mislio sam da će mi biti potrebno mesec dana da nadoknadim mnoge stvari koje sam ostavio po strani dok sam bio zatrpan brojnim zahtevima i rokovima.

Mislio sam da bi nezaposlenost mogla biti zapravo dobar trenutak da se podsetim nekih svojih ranijih hobija i veština, da popravim svoju biografiju i da se resetujem.

Registrovao sam se na svim uobičajenim sajtovima za traženje poslova i nadogradio svoj Linkdin nalog, počeo da ažuriram svoj si-vi i počeo da šaljem prijave. Bio sam realan, nisam mislio da će svaka prijava biti razmotrena i da će mene obavezno zvati na razgovor.

Posle otprilike šest nedelja, tokom kojih sam podneo po nekoliko prijava nedeljno bez ikakvog odgovora, počeo sam da brinem.

Kontaktirao sam bivše menadžere i kolege da vidim da li imaju posla za mene, ali mnogi su mi rekli da, zbog porasta kamata, posao presušuje i za njih, i da su čak i morali da otpuštaju osoblje. Sa izmenama zakona o zapošljavanju kako bi povremeni radnici postali trajni nakon 12 meseci, mnoge organizacije su potpuno prestale da zapošljavaju nove ljude... Kada je reč o mom novom delu, bio sam zatrpan papirima, ali moj roman još je nenapisan.

Šta je gore od toga da nemate posao?

Trudio sam se da ne brinem. Imao sam sreće: imali smo neku ušteđevinu. Moja žena je još uvek radila i briljantno upravlja našim finansijama. Ali ako postoji jedan posao koji je gori od toga da nemate posao, to je traženje posla: stresnog i dosadnog, bez zadovoljstva ni nadoknade.

Dok su mnogi oglasi za posao pozivali kandidate sa više kvalifikacija ili one koji bi mogli da obavljaju određene diskretne uloge, često su mi, na moje prijave, odgovarali da sam prekvalifikovan. Lepo je čuti, ali nije za utehu – mislim da je prekvalifikovanost u stvari nešto za šta sumnjam je šifra za „prestaro“.

Prijatelji i moje bivše kolege bili su iznenađeni što još nisam dobio posao a menadžeri za zapošljavanje koji su mi rekli da sam odličan kandidat – nakon više od 90 prijava su mi omogućile tek nekoliko intervjua. Bio sam užasnut.

Naša ušteđevina se brzo smanjivala – iako sam konačno bio dovoljno siguran u svoje veštine i sposobnosti – beskrajno odbijanje je narušavalo moje samopouzdanje.

Koji posao, ako ga ima, mogu dobiti? Da li ćuuopšte ponovo raditi? Šta nije u redu sa mnom?

Priznavanje i stigmatizovanje

Najgora je bila stigma oko nezaposlenosti. Divno je što smo prevazišli tišinu oko problema sa mentalnim zdravljem i destigmatizovali tu temu tako što smo kao društvo počeli otvoreno da razgovaramo o tome. Ali priznanje da ste nezaposleni, za razliku od toga da ste „između dva posla“ ili na „pauzi u karijeri“, i dalje je ozbiljna tema. Veći deo te godine nikome nisam rekao dane radim. Nisam želeo da ih opterećujem svojim nevoljama. I, da budem iskren, bilo me je sramota.

Dok su mnogi kojima sam konačno otkrio da sam nezaposlen bili saosećajni, neki su nudili floskule, nekolicina je zaključila da je to moja greška, a drugi su promenili temu, kao da je moja nesreća bila previše zastrašujuća, pa je treba izbegavati kao temu...

A i kada se o poslu razgovara, prvo pitanje često je „šta radiš, čime se baviš?“. Dakle, mi smo ono što radimo. Ja sam pisac, ti si vodoinstalater...

Neki od nas imaju čak svoje radno mesto kao prefiks – doktor, profesor, kapetan. I mnogi još uvek razmišljaju o svom poslu kao o svom „životu“. Šta takav način razmišljanja čini onima od nas koji ne mogu da nađu posao?

Vrhunac karijere i otkrića

Mnoge pozicije za koje sam konkurisao imale su stotine kandidata. Znam brojne ljude mojih godina koji su dostigli vrhunac u svojim karijerama, koji su tada otkrili da u stvari ništa posebno nisu dostigli.

Veliki broj pripadnika generacije iks poput mene, verovatno – zahvaljujući nemilosrdnoj automatizaciji, uz povremene stagnacije i fluktuacije plata tokom većeg dela našeg radnog veka – nikada neće uživati u penziji kao naši roditelji, uglavnom bumeri.

Iako možemo meriti uspeh u smislu naziva poslova, odnosno titula koje nam u firmi daju, i visine plata, uz beneficije koje daje poslodavac, te teške godine, dok sam bio nezaposlen, naučio sam mnogo o tome šta to zaista znači.

Najpre, to je pronalaženje snage da nastavim dalje – uz podršku moje porodice i prijatelja. Ceo proces me je učinio jačim, malo mudrijim i što je najvažnije, saosećajnijim prema onima koji su u istoj situaciji.

Ipak, iako sam srećan što sam na kraju dobio zanimljiv posao, svesniji sam nesigurnosti čak i takozvanog „stabilnog“ zaposlenja, zaposlenja za stalno. A uz nadolazeću krizu, možda će nas biti mnogo više bez posla.

Možda je sada vreme da destigmatizujemo to što smo nezaposleni i da razlikujemo ko smo od onoga što radimo.