Voće, vežbanje i puštanje krvi: saveti za srednjovekovne putnike kako da sačuvaju zdravlje

Na spisku opasnosti koje ih mogu zadesiti na putovanju, nalazile su se i opasnosti po zdravlje: bolesti, nedostatak dobre hrane i vode, povrede, nezgode i trovanja. Srednjovekovni putnici bili su vrlo preduzimljivi i inovativni u pokušaju da ostanu zdravi na dugim putovanjima.

Iako se pridev „srednjovekovni“ i dalje koristi da implicira zaostalost u medicinskim i naučnim znanjima, zapisi o preventivnim merama iz tog doba pokazuju nešto drugačiju sliku.

Od dobrog sna do 'dobrih' pijavica

Jedan posebno zanimljiv skup praktičnih zdravstvenih uputstava za putnike je “De regimine et via itineris et fine peregrinatium“ („O režimu i načinu putovanja “). Tekst je sastavio Adam od Kremone oko 1227–1228. za nemačkog cara Fridriha Drugog, koji se spremao da krene u Krstaški rat.

Nesređen i sačuvan u jednom rukopisu, vidi se da se Adam u velikoj meri oslanjao na Ibn Sinin medicinski kanon iz 11. veka, koji se koristio u nastavi medicine na srednjovekovnim univerzitetima.

Adam je savetovao da se puštanje krvi (flebotomija) obavlja pre carevog putovanja, a zatim redovno tokom celog puta, u zavisnosti od „volje i raspoloženja” zvezda.

Puštanje krvi je bilo ključno u srednjovekovnoj medicinskoj praksi. Koristile su se pijavice ili oštri instrumenti nalik nožu za presecanje vena i izazvanje oticanja krvi iz tela. Puštanje krvi je bila i preventivna mera, a u slučaju nekih srednjovekovnih verskih zajednica, bilo je u sklopu monaškog telesnog propisa i discipline.

Posvetivši nekih 25 poglavlja svog teksta flebotomiji, Adam se oslanjao na ideju da će puštanje krvi regulisati telesne sokove (četiri tečnosti za koje se smatra da čine telo: krv, žuta žuč, crna žuč i sluz), izbacujući „loše” i vraćajući telo u ravnoteži da se pripremi za zdravo putovanje.

Mada je koncept o četiri telesne tečnosti moderna medicina napustila, puštanje krvi i „terapija pijavicama“ i dalje se sprovodi u nekim medicinskim ustanovama za posebne namene.

Adam je savetovao da svi putnici moraju da vode računa o instrumentima za puštanje krvi – posebno pijavicama – dok su na putu. U njegovim rukopisima se nalazi i upozorenje kako razlikovati dobre pijavice (okrugle i sjajne) od loših (crne ili plave boje i pronađene u blizini smrdljive vode).

Takođe je dao pažljiva uputstva o desalinizaciji vode, kao i savete o ishrani (što sličnijoj putnikovoj kućnoj ishrani, sa dosta voća i povrća), važnosti odmora i adekvatnog sna i važnosti redovnog kupanja.

Dizenterija je bila dobro poznata opasnost na putovanjima, posebno za krstaše, a Adamov vodič je odražavao želju svih putnika da je izbegnu i održe digestivni trakt u ravnoteži.

Balansiranje tela i duha

Za putnike je bilo posebno važno znanje o vodosnabdevanju. Jedan vodič za hodočasnike obavestio je putnike da je jedan od najboljih izvora vode u svetoj zemlji nedaleko od Haife, u današnjem Izraelu.

Teodorihov vodič za Svetu zemlju podsetio je putnike da u Jerusalimu nema druge vode osim kišnice koju su stanovnici sakupljali i čuvali u cisternama za svakodnevnu upotrebu.

Srednjovekovni putnici su takođe podsećani da posebno vode računa o svojim stopalima. Godine 1260. Vinsent od Bovea je dao uputstva putnicima kako da koriste obloge (obloge za rane) napravljene od ulja, biljaka i živog srebra (žive) za sprečavanje i lečenje plikova – najčešćem problemu sa kojim su se suočavali hodočasnici koji su peške prevaljivali velike razdaljine.

Adam od Kremone je predložio putnicima kako da usklade tempo hoda, posebno na nepoznatim i grubim putevima.

Ukupna korist od vežbanja je i u to doba bila generalno shvaćena. Propovednici kao što je Žak de Vitri savetovali su svoje parohijane da pokret čini telo zdravim i fizički i duhovno, tako da ga treba redovno preduzimati pre i tokom putovanja.

Različite klime i sredine značile su i susret sa opasnom faunom. Rečeno je da je Sveta zemlja dom otrovnih zmija. Zato su hodočasnici sa sobom nosili terijak, protivotrov za slučaj da ih ujede zmija, koji je delimično napravljen od zmijskog mesa i gutao se ili mazao na ranu.

Za one koji dospeju u Egipat, savet je bio da se čuvaju krokodila protiv kojih nije bilo protivotrova, ali su bar znali da moraju biti na oprezu.

Srednjovekovni putnici nisu u potpunosti prepuštali svoju sudbinu božjim rukama. Čak su i krstaši preduzeli mere predostrožnosti kako bi uravnotežili telesno i duhovno zdravlje pre i tokom svojih putovanja.

Ispovedali su grehe, tražili blagoslove da zaštite svoju imovinu i prtljag i nosili sa sobom priveske i amajlije za koje se smatralo da obezbeđuju „zdravlje tela i zaštitu duše“, kako je objašnjeno u jednom italijanskom spisu iz 12. veka.

Ova „božanska zaštita“ išla je uz nešto praktičniju brigu o telu – u skladu sa holističkim pogledima – u zdravom telu, zdrav duh.

Kao i mi danas, srednjovekovni ljudi su koristili znanje koje su imali i trudili se da održe dobro zdravlje u često veoma teškim uslovima. Srednjovekovna istorija nas podseća da se i tada znalo za prevenciju, a ne samo lečenje.