Koliko su precizni nosivi uređaji za fitnes – izgleda manje nego što mislimo

Najmanje polovina ljudi u bilo kojoj prostoriji verovatno nosi uređaj, kao što je narukvica za fitnes, koja kvantifikuje neki aspekt njihovog života. Nosivi uređaji se usvajaju tempom koji podseća na bum mobilnih telefona iz kasnih dvehiljaditih.

Međutim, kvantifikacija samopokreta se i dalje bori sa važnim pitanjem: mogu li ovi uređaji zaista da zabeleže ono što tvrde da mere?

Profesor Kalbi Dokerti zajedno sa svojim kolegama sa Univerziteta u Dablinu nedavno je objavio krovnu recenziju objavljene literature o tome da li ovi uređaji mogu precizno da beleže metriku poput otkucaja srca, aerobnog kapaciteta, potrošnja energije, spavanja i broj koraka.

Na prvi pogled, dobijeni rezultati su bili prilično pozitivni, navodi prof. Dokerti. Prihvatajući određenu mogućnost greške, nosivi uređaji mogu da mere otkucaje srca sa stopom greške od plus ili minus tri odsto, u zavisnosti od faktora kao što su boja kože, intenzitet vežbanja i tip aktivnosti. Oni takođe mogu precizno da izmere varijabilnost otkucaja srca i imaju dobru osetljivost i specifičnost za otkrivanje aritmije, ili problema sa brzinom otkucaja srca.

Pored toga, oni mogu precizno da procene ono što je poznato kao kardiorespiratorna kondicija, a to je način na koji cirkulatorni i respiratorni sistem snabdevaju mišiće kiseonikom tokom fizičke aktivnosti. Ovo se može kvantifikovati nečim što se zove VO2Max, što je mera koliko kiseonika naše telo koristi tokom vežbanja.

Sposobnost nosivih uređaja da to precizno izmere je bolja kada se ta predviđanja generišu tokom vežbanja (umesto u mirovanju). U domenu fizičke aktivnosti, nosivi uređaji generalno potcenjuju broj koraka, za oko devet odsto.

Izazovan poduhvat

Međutim, razlike su bile veće za potrošnju energije (broj kalorija koje sagorevamo tokom vežbanja) sa marginama greške u rasponu od minus 21,27% do 14,76%, u zavisnosti od uređaja koji se koristi i aktivnosti koja se izvodi.

Rezultati nisu bili mnogo bolji i za spavanje. Nosivi uređaji imaju tendenciju da precene ukupno vreme spavanja i efikasnost spavanja, obično za više od 10 odsto. Oni takođe uglavnom potcenjuju latenciju početka spavanja (kašnjenje u spavanju) i budnost nakon početka spavanja. Greške su se kretale od 12 do 180%, u poređenju sa merenjima zlatnog standarda koji se koriste u studijama spavanja, poznatim kao polisomnografija.

Rezultat je da, uprkos obećavajućim mogućnostima nosivih uređaja, prof. Dokerti i njegove kolege navode, da je sprovođenje i sinteza istraživanja u ovoj oblasti veoma izazovna. Jedna od prepreka na koju su naišli bile su nedosledne metodologije koje koriste različite istraživačke grupe prilikom validacije datog uređaja.

Ovaj nedostatak standardizacije dovodi do kontradiktornih rezultata i otežava donošenje konačnih zaključaka o tačnosti uređaja. Klasičan primer iz njihovog istraživanja: jedna studija bi mogla da proceni tačnost otkucaja srca tokom intervalnog treninga visokog intenziteta, dok se druga fokusira na sedentarne aktivnosti, što dovodi do neslaganja koja se ne mogu lako pomiriti.

Ostala pitanja uključuju različite veličine uzoraka, demografiju učesnika i eksperimentalne uslove – sve to dodaje slojeve složenosti tumačenju dobijenih nalaza.

Šta to znači za potrošače

Brz tempo kojim se izdaju novi uređaji još više utiče na navedene probleme. S obzirom da većina kompanija prati godišnji ciklus izdavanja, istraživačima je teško da održe korak.

Verovatno je da će u vreme kada studija bude objavljena, uređaj koji je bio predmet istraživanja već biti zastareo, zamenjen novijim modelom sa potencijalno drugačijim specifikacijama i karakteristikama performansi.

Ovo potrvrđuje i otkriće prof. Dokertija i njegovih kolega da je za manje od pet odsto nosivih uređaja koji su do danas pušteni u prodaju potvrđen opseg fizioloških signala koje nameravaju da mere.

Kako ove tehnologije nastavljaju da prožimaju različite aspekte zdravlja i načina života, važno je pristupiti tvrdnjama proizvođača sa zdravom dozom skepticizma. Nedostaci u istraživanju, nedosledne metodologije i brz tempo izdavanja novih uređaja naglašavaju potrebu za formalizovanijim i standardizovanijim pristupom validaciji uređaja.

Cilj bi bio da se podstakne sinergija saradnje između formalnih sertifikacionih tela, akademskih istraživačka, popularnih medijskih uticajnih ljudi i industrije, tako da može da se poveća dubina i doseg evaluacije nosive tehnologije.

Napori su već u toku da se uspostavi mreža saradnje koja može da podstakne bogatiji, višestrani dijalog koji ima odjek sa širokim spektrom zainteresovanih strana – obezbeđujući da nosivi uređaji ne budu samo inovativni uređaji, već pouzdani alati za zdravlje i dobrobit.