Sedam načina da uočite da vas neko ubeđuje lošim argumentima

Prelistajte društvene mreže, pogledajte vesti ili jednostavno popričajte sa poznanikom o nekom aktuelnom problemu i za nekoliko minuta ćete verovatno naići na neku logičku zamku. Ove zamke su toliko izlizane i datiraju još iz antičke Grčke, navodi Amanda Rudžeri.

Zovu se logičke zablude. Jednostavno rečeno, logička zabluda je nedostatak u rasuđivanju koji, uprkos tome što uopšte nema uticaja na stvarnu vrednost tvrdnje, može – na veoma zbunjujuć način – učiniti da ta tvrdnja zvuči uverljivije.

Korišćenje logičke greške ne znači nužno da neko nije u pravu. To, međutim, može ukazivati ili na pogrešno rezonovanje i pogrešnu logiku, ako je nenamerno, ili na pokušaj da se manipuliše istinom kako bi bila ubedljivija, ako se koristi namerno.

U svakom slučaju, to je crvena zastava koja bi trebalo da podstakne dalju analizu i diskusiju. Što je još važnije, treba da otkrijemo ove zamke u vlastitom rezonovanju – kao i u argumentima sa kojima smo skloni da se složimo.

Jednom kada saznate za ove logičke greške, videćete ih svuda. Zašto je ovo važno? Zato što što više budete uvežbani da ih uočite, to ćete bolje moći da identifikujete nedostatke u mišljenju ljudi i da usmerite dijalog na prave argumente. Takođe ćete postati bolji u kritičkom razmišljanju.

Kolumnistkinja Bi-Bi-Sija navodi sedam zabluda na koje posebno treba obratiti pažnju. Neke su greške logike (poznate kao „formalne“ zablude), dok se druge odnose na zloupotrebu semantike i dokaza („neformalne“ zablude) – ali posledica je uvek pogrešan argument.

1. Nedostatak dokaza

Ovo je kada se nedostatak dokaza koji bi opovrgli neku tvrdnju tumači kao dokaz da je ona tačna – umesto da teret dokazivanja preuzme osoba koja je iznosi. To je logička zabluda koja se često koristi u teorijama zavere.

Na primer, pitajte jednog od više od 10 miliona ljudi koji veruju da gušteri upravljaju svetom, o dokazima za njihovu tvrdnju. Oni će vam verovatno odgovoriti: „Pa, ovi gušteri su previše pametni da ostave bilo kakav dokaz – to je ono što čini ovu situaciju tako opasnom. Kako možeš da budeš siguran da to nije istina?"

Možda će vas ova izjava naterati da se počešete po glavi, ali valjda ne zato što su vas ubedili, već zato što su vam postavili zamku zablude o „nepostojanju dokaza“.

2. Ad hominem

Ovo je logička greška u kojoj se tvrdnja odbacuje na osnovu nekog aspekta nečijeg karaktera, identiteta, motivacije ili čak odnosa koji ima sa drugima. Recimo kada optuže zdravstvene radnike da preporučuju vakcine zato što su plaćenici farmaceutskih kompanija, ili kada se istraživanja klimatskih stručnjaka osporavaju kao ideološki motivisana.

Međutim, najočiglednija (i apsurdna) vrsta Argumentum ad hominem je ona koja ne samo da napada osobu umesto da se bavi njenim argumentom, već se poziva na neke osobine ličnosti potpuno nerelevantno za predmetnu temu – poput političkog kandidata u TV debati koji protivnika optužuje da se loše oblači, da loše igra golf ili da njegova frizura pokazuje da ne može biti dobar vođa.

3. Klizava nizbrdica

Klizava nizbrdica je logička greška koja nastaje kada se tvrdi kako određeni događaj mora da prati drugi događaj, a pritom se ne iznosi nikakav racionalni argument ili dokaziv mehanizam koji podržava neizbežnost tog procesa. Taj navodno neizbežni događaj uvek je vrlo opasan i taj podatak se koristi kao argument da se ne dozvoli događaj koji mu prethodi.

Skoro uvek se u ovakvom argumentu navodi više vezanih događaja. Tvrdi se da prvi započinje lanac sve gorih i gorih događaja i tako do onog ekstremno opasnog. To nalikuje na situaciju kada se niz strmu i klizavu nizbrdicu pusti omanji predmet koji onda snažno udari u podnožju – otuda i naziv greške.

Dodatan problem je i to što s ovakvim argumentom pažnja se s prvog događaja skreće na poslednji hipotetički scenario. U ovakvim slučajevima poziva se na strah, jer se tvrdi da postoji niz nedokazivih uzročno-posledičkih veza.

Godine 2016, istraživači sa Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu otkrili su da su mnogi ljudi koji su bili protivnici legalizacije istopolnih brakova bili ubeđeni argumentom da bi to dovelo do većeg seksualnog promiskuiteta u društvu i ugrozilo njihov način života. Ovaj konkretan argument je pogrešan jer, umesto da se raspravlja o samoj promeni politike (da li istopolne brakove treba legalizovati), predlog je odbačen zbog straha od predviđenog ishoda (slom tradicionalnog društva).

4. Slamnato strašilo

Slamnati argument ili argument strašila je vrsta logički nevaljanog retoričkog argumentovanja. Naziv potiče od (engl. strawman – slamnato strašilo), a opisuje argument protiv slamnatog umesto protiv pravog stava. Uključuje zamenu teza, a može biti i podvrsta ad hominem napada. Pripada teoriji medijske manipulacije.

Označava situaciju u kojoj neko, češće namerno, iako može biti i zbog zablude, pogrešno protumači ili izvrne izjavu druge strane te zatim pobija svoje izvrnuto značenje izjave. Time se on služi slamnatim argumentom. Naziv argumenta upućuje na to da se radi o zameni težeg objekta za napad (izvorne izjave) lakšom metom (metom od slame), izvrnutim značenjem argumenta. Izvrnuti argument može imati i ulogu strašila, izazivanja odbojnosti prema izvornom argumentu kod onoga kome je upućena retorika.

Na primer neko iznese odmerenu tvrdnju da prekomerni unos šećera može povećati rizik od zdravstvenih problema kao što su kardiovaskularne bolesti. Slamnati argument bi bio: „Ma nemoj. Šećer nas ubija i treba ga zabraniti? To je apsurdno!“ Ovo iskrivljuje prvobitni argument, što ga čini lakšim za opovrgavanje.

Jedan intrigantan način da se, ne samo izborite protiv ovakvih argumenata, već i da izoštrite svoje rezonovanje, jeste da pokušate sa „čeličnim“ – argumente svog protivnika iznesete na najbolji mogući način (možda čak i bolje nego on sami) pre nego što navedete zašto se ne slažete.

5. Pozivanje na autoritet

Ovaj pogubni argument smatra da samo nečiji autoritet, slava ili reputacija dokazuju da mora biti u pravu. Ako ljudi doživljavaju nekoga kao autoritet, oni imaju urođenu kognitivnu pristrasnost da pretpostave kako je on kompetentan u svim oblastima (čak i u oblastima iz kojih nema nikakve kvalifikacije).

Zabluda je u tome što istinitost ili netačnost izjave možda ne zavisi od mišljenja određenog autoriteta. Pored toga, autoritet može da pogreši u svojim zaključcima, čak i na osnovu tačnih premisa.

S druge strane, pozivanje na autoritet je važan deo neformalne logike. Pošto je nemoguće biti stručnjak u svim oblastima savremenog znanja, često je potrebno osloniti se na mišljenja kompetentnih u određenim oblastima. Ne postoji logička zabluda u samoj tvrdnji da je određeno mišljenje nekog autoriteta tačno. Međutim, takva greška nastaje ako se tvrdi da je mišljenje nekog autoriteta uvek suštinski tačno i da stoga ne treba da bude podložno kritici. Ova greška se takođe javlja kada se poziva na mišljenje autoriteta koji nije stručnjak u oblasti na koju se određeni argument odnosi.

Naša sklonost da verujemo u nešto zato što, recimo, slavna ličnost to izjavi, čak i ako uopšte nije kompetentna za određenu temu – klasična je tendencija u današnjem svetu opsednutom uticajima. Ali „lažni autoriteti“ nisu uvek tako očigledni. Uzmite argumente o klimatskim promenama, na primer, kada skeptici citiraju nekoga poput teoretskog fizičara kao stručnjaka – uprkos činjenici da teorijska fizika generalno nema mnogo veze sa naukom o klimi.

6. Lažna dilema

Lažna dilema, poznata i kao crno-belo i lažna dihotomija, je logička greška koja nastaje kada se u obzir uzimaju isključivo dve opcije koje su često ekstremne, dok zapravo postoji bar još jedna ili više njih. 

Na primer, postoji ona čuvena, često pominjana, i već otrcana fraza koju je izgovorio predsednik Sjedinjenih Država, Džordž V. Buš, ubrzo posle događaja od 11. septembra – „Ili ste sa nama ili protiv nas“. Međunarodnoj zajednici je to impliciralo da imaju samo dve opcije – da u potpunosti podrže Sjedinjene Države, uključujući njihovu invaziju na Avganistan, ili da sebe smatraju njihovim neprijateljima.

U stvarnosti, naravno, postojao je čitav spektar drugih opcija koje su nacije mogle da preduzmu, i vrste savezništava (ili neprijateljstava).

7. „Ti takođe“

Taktika zasnovana na tehnici diskusije Tu quoque (od  latinskog – „I ti takođe") ili zamena teze – odgovor na argument kako bi se pažnja usmerila na to da neko takođe radi nešto pogrešno. Obično se koristi kao odgovor na optužbe ili pitanje, na koje se uzvraća sopstvenom optužbom.

U politici, jedan od najpoznatijih primera upotrebe ove tehnike uzima se odnos Sovjetskog Saveza sa zapadnim svetom tokom Hladnog rata. Ovu taktiku je Sovjetski Savez upotrebljavao kao odgovor na kritike, gde je odgovor počinjao izrazima „A šta je sa...“, nakon čega je usledio spisak donekle sličnih događaja u zapadnom svetu.

Taktika se koristi da zameni diskusiju o jednom pitanju diskusijom o drugom. Često praćeno upućivanjem na dvostruke standarde . Obostrane greške ne znače da su argumenti neosnovani i netačni.

Razumevanje i uočavanje ovakvih logičkih zabluda može biti zaista koristan alat za osnaživanje kritičkog mišljenja o onome što čitate ili gledate i usmeravanje (i održavanje) razgovora na pravom putu.

Međutim, ipak moramo imati u vidu da ako neko i koristi neku logičku zabludu, to ne mora da znači da je njegov zaključak netačan.