Od nameštaja do kućnih aparata – šta je trebalo da poseduje dom u međuratnom periodu

Nakon Prvog svetskog rata osnivane su veće radionice za izradu nameštaja, u a dnevnoj štampi gotovo svakodnevno su se reklamirali proizvođači i uvoznici nameštaja.

U beogradskim domovima istovremeno su bili u upotrebi persijski tepisi i pirotski ćilimi. U trpezarijama je pored stolova bio smešten bife, a češće staklena vitrina sa kristalom ili srebrninom. Trpezarijski stolovi bili su rađeni od politiranog drveta, neretko od abonosa i mahagonija, a bila je popularna tehnika inkrustacije. Stolnjaci su bili od damasta, u paru sa salvetama s porodičnim monogramom. Nadstolnjaci i podstolnjaci bili su od čipke ili heklani. Servisi za ručavanje bili su od porcelana, sve popularnijeg fajansa, dok je drugi kućni pribor bio od stakla i kristala.

U salonima se nalazio raznovrsni nameštaj: polica sa knjigama, fotelje, sofe, otomani, šezlonzi, beržer fotelje i divani koje su krasili jastučići, a mogli su se nalaziti i klavir ili pijanino, stočići za cigarete i koktel barovi. Dekorativni stočići na kojima je stajala vaza sa cvećem često su bili deo mobilijara.

Paravan se koristio u sobama velike kvadrature. Na zidovima su bile tapete i duborezi. Osvetljenje je bilo izuzetno važan deo uređenja enterijera. Lusteri i lampe bili su od mesinga ili poniklovani, od drveta ili duvanog stakla. Najzatupljeniji vid grejanja bile su kaljeve peći.

Uvođenjem modernističkog duha, dolazi do inovativnih rešenja, poput uzidanih plakara i moderno dizajniranog nameštaja. Sve češćem izboru modernog nameštaja, zbog funkcionalnosti, doprinela je i pojava tehničkih uređaja u građanskim stanovima.

U salonu, u kome su se okupljali svi članovi porodice i gde su primani gosti, korišćene su tehničke sprave i aparati koji su služili su kako za potrebe rada (npr. pisaća mašina i šivaća mašina koja je prvo bila na nožni ili ručni pogon, da bi se nešto kasnije, baš u međuratnom periodu u nju mogao ugraditi motor); tako i za zabavu, razonodu i opuštanje u slobodno vreme. Tu su se nalazili gramofon i ploče, muzičke kutije, klavir, ili neki drugi muzički instrumenti, a u pojedinim kućama i automat za sviranje klavira.

Iako je telefon u to vremem posedovala većina domanćinstava, radio aparat je bio apsolutna je zvezda salona tog vremena, a ujedno je jedan od prvih električnih aparata koji ulazi u upotrebu kod nas. Posedovali su ih samo retki građani, kod kojih se okupljao komšiluk, rodbina i prijatelji, na zajedničko slušanje radio programa.

U periodu između ratova, kupatila su već bila opremljena bojlerima na loženje, tučanim kadama, lavaboima od porcelana ili metala, česmama i wc šoljama sa vodokotlićima. Postojale su zanatske radnje koje su prodavale sve navedeno i koje su se reklamirale u štampi, kao i katalozima. U katalogu novosadske tehničke veletrgovine Henrika Štolca sinova iz 1936. godine, koji se čuva u Muzeju nauke i tehnike, može se videti bogatstvo opreme za kupatila koja se moglo u to vreme nabaviti.

„Neke od tih predmeta čuva i prezentuje Muzej nauke i tehnike i oni redovno izazivaju emotivne reakcije kod posetilaca, naročito starije generacije, zato što su se mnogi od njih zadržali u upotrebi i decenijama kasnije. U stalnoj postavci Muzeja nauke i tehnike nalazi Električni fen za sušenje kose AEG iz 1939. god, koji je tada korišćen u Beogradu, iako su fenovi kod nas ušli u masovnu upotrebu tek pedesetih godina 20. veka“, ističe Daniela Pejović, muzejska savetnica Muzeja nauke i tehnike. 

U širenju elektrifikacije i tehnikalizacije domaćinstava veliku ulogu su imale reklame. One su kroz tekst i sliku objašnjavale izgled i prednost upotrebe ovih novih proizvoda i podsticale njihovu prodaju.

Muzej nauke i tehnike čuva mnoge kataloge i reklame iz međuratnog, kao i kasnijih perioda. Jedan od prvih električnih aparata koji je reklamiran i koji je među prvima ušao u upotrebu u domaćinstvima je električni usisivač. U Muzeju su izložena tri usisivača različitih proizvođača iz međuratnog perioda: Nilfisk, Elektroluks i AEG-eov Vampir. Za dva usisivača Muzej poseduje i originalne račune, dodala je Pejović.

Tehnika pranja odeće bila je gotovo ista kao pre rata. Pranje je obavljano ručno u dugotrajnom procesu i uz više pomagala. U stambenim zgradama postojala je vešernica – zajednička prostorija koju je svaka porodica mogla da koristi za pranje i sušenje veša. Tu su se nalazili metalni kazan sa ložištem, kao i veliko drveno korito, obloženo limom s unutrašnje strane i žice za prostiranje veša.

Između dva rata u domaćinstvima su u upotrebi još uvek bile pegle na žar, iako se postepeno tridesetih godina u upotrebu uvode pegle sa električnim grejačem, koje su takođe bile veoma teške.

Priprema hrane u kuhinji obavljana je ručno, mehaničkim aparatima, koji su u velikoj meri zadržani i posle pojave električnih aparata do danas sa skoro neizmenjenim dizajnom – posude za mešenje i pripremu hrane, rende, cediljke, mehaničke sprave za sečenje, mašine za mlevenje mesa, oraha, modle za kolače – samo su u pojedinim slučajevima promenjeni materijali izrade.

Kvarljive namirnice su se i u međuratnom periodu čuvale u ajskasnama, koje su se u Beogradu pojavile krajem 19. veka. Čuveni proizvođač ormana za led bila je firma „Braća Goldner“ iz Subotice. U to vreme su ledadžije na konjskim zapregama prevozile i prodavale table leda beogradskim mušterijama. Ajskasne su izrađivane od drveta, a u njihovoj unutrašnjosti obložene limom nalazile su se police za namirnice. U posebnu pregradu stavljan je led koji je mogao da traje dva dana. Na zadnjoj strani nalazila se slavina za ispuštanje vode nastale otapanjem leda. Električni frižideri ulaze u masovniju upotrebu tek tokom pedesetih godina, iako su se mogli kupiti u Srbiji već tridesetih godina. Muzej nauke i tehnike u svojoj stalnoj postavci čuva više modela ajskasni, ali i firžider iz ovog perioda.

U međuratnom periodu u upotrebi su bili šporeti na čvrsto gorivo, koji su služili i kao grejno telo.

Kako su se tehničke inovacije u domaćinstva uvodile veoma sporo, proizvođači električnih uređaja organizovali su kampanje kojima se propagirala upotreba električne energije u domaćinstvima. Tako je u Beogradu je 1937. godine otvoren Biro za propagandu upotrebe električne energije (Bipel), u kome su proizvođači izlagali i prodavali svoje proizvode, promovisali upotrebu elektronike u domaćinstvu, a građani mogli da se informišu o dostupnim električnim uređajima i njihovoj upotrebi. Organizovani su i kursevi za obuku rada na novim električnim aparatima.