Zašto je nekim ljudima tako teško da prihvate komplimente

Fraza „101 način da se pohvali dete“ koja je odštampana na jednom holandskom obrazovnom posteru, sadrži predložene komplimente poput „ti to radiš divno…“ i „veoma dobro!“

Poruka postera igleda kao dobronamerna, čak i korisna, ali Edi Brumelman, vanredni profesor razvojne psihologije na Univerzitetu u Amsterdamu, ovo naziva preterivanjem sa pohvalom. A njegovo istraživanje ukazuje da ovakve pohvale zapravo mogu produbiti ciklus niskog samopoštovanja, čak i ako su namenjene da se bore protiv njega.

Nisu samo preterani komplimenti ono što može da izazove nelagodnost. Nemica koja odbacuje kompliment kolege za njen izgled, ili Japanac koji odgovara „Ne, ne“ kada ga rođak nazove talentovanim, u nekim okolnostima bi se mogli smatrati nezahvalnim i nepristojnim. S druge strane, internet je preplavljen savetima kako da postanete bolji u primanju komplimenata. Ipak, neprihvatanje komplimenata nije nužno nedostatak, pokazuju neka psihološka istraživanja. Ovo je dobra vest za mnoge ljude kojima se jezik veže kada dobiju kompliment, a zatim se izjedaju zbog svog naizgled neadekvatnog odgovora.

Komplimenti puni stereotipa

Jedan od razloga zašto nije uvek potrebno da naučite da budete bolji primalac komplimenta je taj što su neki komplimenti nesvesno uvredljivi.

Kada se Afroamerikancu da kompliment da je „elokventan“ ili Azijca rođenog u SAD pohvale zbog tečnog engleskog, takva pohvala otkriva pristrasnost govornika: u ovom slučaju, iznenađenje što rasna manjina dobro govori. Pokroviteljski komplimenti zasnovani na grupnom identitetu (poput „Kao žena, pokazali ste izuzetne rukovodeće sposobnosti“) mogu isprovocirati bes i želju za konfrontacijom.

Kada pohvale prate rodne norme, kao što to često biva, neprikladni komplimenti mogu učvrstiti stereotipe. Seksualno uznemiravanje može biti prerušeno u laskanje, što često stavlja teret na žene da graciozno prihvate uznemiravanje, a ne na muškarce da ne uznemiravaju i objektiviziraju žene.

Generalno, žene dobijaju više komplimenata nego muškarci. Kada se muškarcima daju komplimenti, to je uglavnom zbog njihovih sposobnosti, dok su komplimenti zasnovani na izgledu mnogo češći za žene.

I ovi komplimenti imaju različite efekte. „Komplimenti za izgled stavljaju naglasak na telo“, kaže Rutem Kahalon, docentkinja socijalne psihologije na izraelskom Univerzitetu Bar-Ilan. Neurološka istraživanja pokazuju da se reči koje se odnose na telo, uključujući komplimente usmerene na telo, brže i preciznije obrađuju u mozgu od onih koje su manje povezane sa telom.

Jedna od potencijalnih posledica je zapravo kognitivno usporavanje kod onoga ko dobija kompliment. Kahalonova je koautor studije sprovedene sa izraelskim studentima koja je otkrila da su i muškarci i žene koji su dobijali komplimente na osnovu izgleda kasnije imali mnogo lošije rezultate na testovima iz matematike. Iako se zbog ovih komplimenata mogu osećati dobro, Kahalonova je protumačila da ovo ukazuje da ovi komplimenti mogu da stvore ometajuću samosvest koja podriva kognitivne performanse.

Drugi psihološki dokazi pokazuju da komplimenti zasnovani na izgledu mogu biti posebno iscrpljujući za žene. U studiji sa italijanskim studentima koji su simulirali intervju za posao, neprikladni komplimenti su povećali nivo anksioznosti i depresije kod žena, ali ne i kod muškaraca. U isto vreme, od žena u mnogim kulturama se očekuje da budu skromne i privlačne, što stvara tenziju oko toga kako da odgovore na komplimente.

Sve u svemu, „komplimenti za izgled suptilno jačaju tradicionalnu ulogu žena kao seksualnih objekata čiji se izgled stalno kontroliše“, kaže Kahalonova. Iako pohvale za izgled žene mogu izgledati nevino, pa čak i pozitivno, „oni takođe služe održavanju rodnog statusa kvo, u kojem se žene procenjuju samo na osnovu njihovog izgleda.“

Kako odgovoriti na kompliment

U istraživanjima o odgovoru na komplimente uglavnom dominiraju ispitanici iz obrazovanih zapadnih, industrijalizovanih, bogatih društava, i često su uglavnom studenti zastupljeni u uzorku, dok interkulturne studije pokazuju da ne postoji univerzalni način da se odgovori na kompliment.

Kao prvo, u nekim društvima na komplimente se ne gleda pozitivno. Na primer, komplimenti se mogu smatrati pretećim u zajednicama u kojima su jaka verovanja u zavist i veštičarenje.

Čak i u društvima u kojima se komplimenti uglavnom doživljavaju kao pozitivni, istraživači su dokumentovali različite nivoe prihvatanja komplimenata (što se uglavnom tumači jednostavnim izgovaranjem „hvala“). Jedna studija nigerijskih govornika engleskog je pokazala da je 94% datih komplimenata prihvaćeno, u poređenju sa 88% u studiji sa Južnoafrikancima, 66% u studiji sa Amerikancima i 61% u studiji sa Novozelanđanima.

Ali postoji širok spektar načina da se odgovori na kompliment osim jednostavnog prihvatanja ili odbijanja. Analiza razgovora u Nemačkoj otkrila je da iako su učesnici studije u velikoj meri prihvatali komplimente, oni su to činili ne govoreći samo „hvala“. Umesto toga, ponekad su komentarisali sam kompliment, na primer tako što su odgovarali „to je lepo“ kada im je rečeno „bilo je lepo večeras ovde kod vas“. (Ovo može biti deo nemačke kulture učtivosti gde su komplimenti ređi, ali istinitiji nego, na primer, u SAD.)

Mnogi istraživači su dokumentovali unutrašnji sukob kada se neko pohvali, između želje da se razgovor održi neometanim slaganjem, ali i osećaja obaveze da izbegava samohvalisanje. Ovaj sukob može biti posebno jak u određenim kulturama.

U Japanu, gde često postoji pritisak da se odbace pohvale, 45% komplimenata identifikovanih u jednoj studiji dovelo je do negativnog odgovora. Ali govornici japanskog jezika imaju različite strategije za priznavanje komplimenta bez odobravanja ili odbacivanja istog, kao što je niz klimanja glavom ili duhovita opaska da je pohvaljeno ponašanje zapravo zlokobno.

Za nekoga ko je odrastao u kulturi u kojoj se povratne informacije fokusiraju na to kako da se nešto poboljša, a ne da se hvali ono što je dobro urađeno, ponekad može biti neprijatno da se prihvati kompliment. Kineska deca su „obučena da se fokusiraju na svoje nedostatke, a ne da se hvale svojim dostignućima“, kaže Flori Fei-Jin Ng, profesorka edagoške psihologije na kineskom Univerzitetu u Hong Kongu. „Iz ove perspektive, nije iznenađujuće da se kineska deca osećaju nelagodno kada dobiju pohvale“, kaže ona.

Dok se kineska kultura sve više pozapadnjačuje, prihvatanje komplimenata je sve zastupljenije u Kini (i u drugim zemljama, uključujući Iran), profesorka Ng kaže da kineska deca još uvek posmatraju kako odrasli reaguju na pohvale i oblikuju svoje ponašanje na osnovu toga. Na primer, oni mogu primetiti da kada bi ih rođaci pohvalili pred roditeljima, njihovi roditelji bi odbili pohvalu.

Naravno, jedna vrsta roditeljske prakse nije sama po sebi bolja od druge. Stalno hvaljenje dece bez obzira na to kako su se zaista ponašali može postati prazno i neefikasno. Ali uzdržavanje od pohvala može štetiti emocionalnom prilagođavanju. „Da li će neko ponašanje verovatno biti povezano sa pozitivnim ishodima deteta zavisi od toga u kojoj meri je ponašanje društveno prihvatljivo u detetovom okruženju“, kaže profesorka Ng.

I za neke odrasle, kritika može biti više podsticajna nego pohvala. Na primer, stručnjake obično više motivišu negativne povratne informacije nego početnike.

Kad pohvale ne pomažu

Naravno, postoje i faktori ličnosti koji utiču na to kako neko odgovara na pohvale. Komplimenti mogu izazvati anksioznost kod ljudi sa niskim samopoštovanjem, jer komplimenti osporavaju njihov pogled na sebe i čine da se osećaju neshvaćeno. Strah od negativnog ocenjivanja je takođe pojačan kod ljudi sa socijalnim anksioznim poremećajem.

Ali čak i za druge, neočekivani kompliment može biti uznemirujući. „U suštini pohvala je ocena“, kaže prof. Brumelman. Čak i kada je pozitivan, „ljudi ne uživaju uvek kada ih procenjuju… to vas izvlači iz trenutka. To vas čini zabrinutijim o tome šta drugi ljudi misle o vama.“

Pored toga što iznenada izaziva neželjenu svest da vam se sudi, pohvala vas može naglo učiniti svesnijim razlike u moći. Na kraju krajeva, Brumelman dodaje, „veoma je uobičajeno da nastavnici hvale učenike, ali nije baš uobičajeno da učenici hvale nastavnike. Mislim da to vidite i na svom radnom mestu.“

Brumelmanov rad sa decom ukazuje da deca mogu biti veoma osetljiva na to kako ih hvale. Na primer, naduvani komplimenti od strane nastavnika mogu signalizirati da imaju niska očekivanja od određenih učenika, posebno onih iz nižih socioekonomskih slojeva, i da ih namerno obasipaju pohvalama da bi preterali. „Đaci onda tumače naduvane pohvale kao dokaz da i nisu toliko pametni“, kaže Brumelman.

U jednom istraživanju sprovedenom u Holandiji sa decom koja uče pevanje, Brumelman i njegove kolege su takođe otkrili da nesrazmerne pohvale dovode do toga da socijalno anksiozno deca pocrvene. „Crvenilo je zaista znak da bi vas drugi ljudi mogli i negativno da ocene", kaže Brumelman. „Često se dešava kada smo u centru pažnje. U ovom slučaju, dok je socijalna anksioznost bio jedan od faktora zbog kojih je deci bilo neprijatno, drugi faktor je nivo pohvale. Reći deci da jednostavno prihvate preterani kompliment bez crvenila ne bi bilo od pomoći.“

Deca od malih nogu pokazuju ovu svest o nijansama pohvale. „Predškolci, kada vide da nastavnici raskošno hvale…bez obzira na kvalitet njihovog rada, počinju manje da veruju pohvalama svojih vaspitača“, kaže Brumelman. Drugim rečima, vrednost pohvale se smanjuje ako je neselektivna.

U stvari, raskošne pohvale mogu doneti više štete nego koristi. Brumelman primećuje: „Veća je verovatnoća da će roditelji pohvaliti decu koja imaju nisko samopoštovanje. I to zato što misle da je ovoj deci potrebna pohvala da bi se osećala bolje. Ali to nije istina.“

Istraživanje Brumelmana i njegovih kolega pokazuje da kada deca sa niskim samopoštovanjem dobiju više pohvale, njihovo samopoštovanje vremenom postaje sve gore. Naduvane pohvale postavljaju očekivanja sa kojima je nemoguće se izmeriti, a istovremeno signalizira deci da njihovu samopoštovanje treba povezati sa spoljašnjom pohvalom.

Brumelman se zalaže za razbijanje začaranog kruga tako što će roditelji biti razboritiji i prilagoditi pohvale. Iako roditelji ponekad daju pohvale da pokažu interesovanje, postoje i drugi načini da to učine. Na primer, umesto da automatski i ushićeno hvali dečiji crtež, roditelj bi mogao jednostavno da sedne i razgovara o crtežu, izražavajući entuzijazam. „Deca više žude za toplinom i privrženošću nego za vašim pozitivnim ocenama“, smatra Brumelman. Sve u svemu, „Mislim da zaista precenjujemo koliko ljudi uživaju u pohvalama.“

Oslobodite se pritiska

Dakle, iako je važno ne demonizovati one koji daju komplimente, koji obično hvale drugu osobu sa namerom da se ona oseća dobro, sa komplimentima bi se moglo postupati sa većom pažnjom.

U isto vreme, primaoci komplimenata ne moraju da brinu ako nemaju uvek energije da graciozno prihvate pohvale. Ovo može biti povezano sa osobinom ličnosti ili kulturološkim faktorima koje nije lako (ili neophodno) promeniti. Ili bi određeni kompliment jednostavno mogao otkriti više o ciljevima davaoca komplimenta nego o potrebama primaoca.

„Postoje brojni različiti razlozi zbog kojih se zbog pohvala osećate loše“, zaključuje Brumelman. „Svakako verujem da nije odgovornost osobe da nauči kako da primi kompliment. Ali ono što bi moglo biti od pomoći je da jednostavno praktikujete standardni odgovor – hvala –  i ne brinete toliko ako se osećate nelagodno“, savetuje psiholog.