Šta nas naučna fantastika uči o ljudskoj egzistenciji

Najbolja naučna fantastika je u stvari filozofija. Laseri i teleporteri su zabavni, ali naučna fantastika postavlja suštinska pitanja. Zamišlja alternativne svetove i preuveličava ishode. Predstavlja nam misaone eksperimente „Kako bi život mogao da izgleda”. Matriks govori o znanju i istini, a Zvezdane staze se pitaju kako da formiramo savršeno društvo. Gataka razmatra reproduktivnu etiku, a Svemirski vojnici govori o samoj teoriji rata. Pravila Isaka Asimova za robote su važnija nego ikad. Naučna fantastika, kada je dobro urađena, ostaje u našim glavama dugo vremena.

Jedan od najpopularnijih podžanrova naučne fantastike predstavlja apokaliptični i postapokaliptični svet. Serija Okruženi mrtvima je trajala 11 sezona, a Igre gladi imaju četiri filma. Svetski rat Zet prodat je u 15 miliona primeraka širom sveta, a serija Stanica jedanaest je osvojila brojne nagrade. Koja se dublja, filozofska pitanja kriju iza uobičajenih apokaliptičkih ideja.

Koga da spasemo

Film Kada se svetovi sudare (1951) govori o kosmičkoj katastrofi, a ljudi na Zemlji planiraju svoje neminovno izumiranje. Uočena je zvezda lutalica koja će uništiti našu planetu. Slične priče se takođe nalaze i u Dubokom udaru (2012) i Izmaglici (2007). U svakom slučaju, čovečanstvu ostaje dovoljno resursa samo da spase mali deo cele rase. Koga onda spasavamo?

Prema Imanuelu Kantu, sva racionalna bića imaju isto pravo na život i slobodan izbor kao i sva druga. Niko ne treba da bude tretiran kao sredstvo za postizanje cilja, već kao vredan sam po sebi. Za Kanta bi, dakle, sistem lutrije (kao u Dubokom udaru) verovatno bio najbolji. Za utilitariste trebalo bi da sačuvamo one koji će budućem čovečanstvu obezbediti najbolje uslove života: lekare, inženjere i najuspešnije pojedince.

U stvarnosti, svet je gotovo sigurno ničeanski. Ubermenš našeg vremena – generali i vladini zvaničnici – biće prvi na svemirskim brodovima. Nije čak ni tajna da ako bi došlo do nuklearnog rata, političari bi dobili prvo mesto u skloništima i bunkerima.

Kako da obnovimo društvo

Postapokaliptička fikcija skoro uvek prikazuje deo društva koji obnavlja i rekonstruiše svet od prašnjavih i napuštenih ostataka. Okruženi mrtvima i film Posledice (2021) prikazuju grupe veoma različitih bandi ili plemena koja ponovo uspostavljaju drastično raslojene zajednice. Ali jedan od najprodavanijih primera za to je Uporište, Stivena Kinga, gde je postapokaliptična Amerika podeljena na dobre u Nebraski i zločeste u Las Vegasu.

Ovi scenariji postavljaju veoma važno pitanje: Kako bismo izgradili društvo kada bismo mogli da počnemo od nule? To je nešto što bi bilo dobra tema za razgovor.

Ovo je odjek dobro poznatog misaonog eksperimenta Džona Rolsa poznatog kao „izvorna pozicija“. U suštini, od nas se zahteva da zamislimo da smo prebačeni u novo društvo, ali uopšte ne znamo kojoj klasi ćemo pripadati, koliko ćemo biti stari ili kog pola ćemo biti, niti koliko bogati.

Kako biste iz te pozicije konstruisali strukturu i predrasude tog društva kako biste maksimalno uvećali svoje šanse da budete srećni i ispunjeni? Koji bi postapokaliptični svet bio najpravedniji prema svima?

Do koje mere treba da kontrolišemo prirodu

Jedna od ključnih karakteristika uspeha homosapiensa je naša sposobnost da kontrolišemo, ukrotimo ili se suprotstavimo prirodi. Sekli smo i palili šume, pregrađivali reke da zaustavimo poplave i pripitomljavali životinje. Pa ipak, mnogo naučne fantastike je zasnovano na scenarijima u kojima su ljudi otišli predaleko, što je rezultiralo genetski modifikovanim monstruoznostima ili klimatskom katastrofom.

Sve ovo postavlja pitanje: U kojoj meri treba da pokušamo da kontrolišemo prirodu?

Naivno je pretpostaviti da uopšte ne treba da kontrolišemo prirodu. Antibiotici, klimatizacija i građevinski inženjering omogućavaju nam da manipulišemo prirodnim poretkom stvari. Oni uključuju ubijanje i uništavanje. Frensis Bejkon i Rene Dekart su smatrali da je kontrola prirode neophodna za civilizaciju. Radilo se o racionalnom kontrolisanju iracionalnog; to je bio red iz haosa.

Kada su prvi ljudi posekli čistinu u šumi da bi izgradili domove, to je bez sumnje bilo tako. Ali dolazi se do prelomne tačke – tačke kada uništavanje prirode takođe šteti čovečanstvu. Apokaliptička fikcija je odlično sredstvo za ispitivanje kada i kako dolazi do toga.

Šta je uopšte važno kada si poslednja živa osoba na svetu

Film 28 dana kasnije počinje slikom usamljenog, zbunjenog čoveka koji luta praznim ulicama Londona. Evo čoveka koji je ostao sam u jednom od najprometnijih gradova na svetu. Roman Margaret Atvud Antilopa i kosac, film Ja sam legenda (2007) i Voli svi imaju likove koji se sami bore u pustom, sablasno tihom svetu. Svi oni postavljaju egzistencijalno važno pitanje: da li je išta važnije od naših međuljudskih odnosa?

Na prvi pogled, postapokaliptični svet deluje prilično zabavno. Bez šefova, bez redova i bez finansijskih briga. Možete da vozite najbrže automobile, da živite u luksuznim vilama i da uživate u šampanjcu koji želite. Ali posle toga, šta? Šta radiš?

Jedna od najmoćnijih priča za istraživanje ove ideje je Put Kormaka Makartija. Prikazuje oca i sina koji lutaju pustim, hladnim pejzažom. Nisu sami; ima razbojnika i svakojakih užasa, ali sve što je bitno su njih dvojica i ljubav koju gaje jedan prema drugom. Kada je svet u plamenu, makar i ako ima svega, a nema šta da se radi, šta je onda najvažnije? To su ljudi koje volite.

Kada je avanturista iz stvarnog života, Kristofer Mekendles, umro sam u napuštenom autobusu na Aljasci, njegov dnevnik je sadržao rečenicu: „Sreća je stvarna samo kada se deli“.

Bez drugih ljudi, koja je svrha bilo čega?