Telefoni svuda oko nas, a sve manje razgovaramo jedni s drugima

Kratko i jasno, kaži šta ti treba i gde se nalazimo. Ili još bolje – pusti poruku, ne mogu da se javim.

„Danas mladi, čini se zahvaljujući toj novoj tehnologiji, biraju onaj kanal koji prikriva i čuva emocije. Telefonski razgovor je kanal koji izlaže naš glas, a to jeste kanal istine. Najmanje kontrole imamo nad tim kanalom, kada smo nesigurni, kada smo pod emocijom, kada pokušavamo da prikrijemo neke podatke, oni cure. To je kanal tog neverbalnog curenja gde sagovornik prosto može da oseti šta se s nama dešava tokom komunikacije“, napominje Kristina Brajović Car, psiholog i komunikolog.

U komunikaciji, jezik nam je sve više simplifikovan, pa su se pored skraćenica, pojavili i emotikoni, koji našim porukama treba da daju određeni kontekst.

„Kad su u pitanju poruke, mi sad imamo te različite sličice, ikonice koje su supstitut za emociju. Mi uopšte ne možemo više da budemo sigurni da li uopšte postoji spoznaja te emocije koju oni treba da predstavljaju. Tužić ne mora da znači da sam tužan, nego da prepoznajem tvoju tugu, može da znači empatiju, može da znači razočaran sam“, dodaje Kristina Brajović Car.

Ono što danas shvatamo kao kvalitetnu interpersonalnu komunikaciju, ne mora to nužno biti i u budućnosti. Trenutno se, ipak, čini da je neposredna komunikacija nezamenljiva.

„Pitanje je sad šta će se desiti sa našim neverbalnim nastupom koliko ćemo biti konfuzni, koliko ćemo biti autentični, sigurni u sebe. Kada je krenuo uspon posredne komunikacije, vidimo da se ne prenosi. Vidimo da one veštine koje razvijamo u digitalnom prostoru ne mogu da se prenesu i ne mogu da nam garantuju veštine u neposrednoj komunikaciji licem u lice“, naglašava Kristina Brajović Car.

Kako god budemo komunicirali u budućnosti – telefonskim razgovorima, porukama – tekstualnim i glasovnim, ili nekim drugim načinima komunikacije koje će nam vreme nametnuti, jedino je važno da se razumemo.