Ispostavilo se da putovanje do posla i nazad nije izgubljeno vreme

Jedna žena je za Vašington post rekla da je, iako je radila od kuće, na kraju radnog dana redovno sedela u svom automobilu parkiranom ispred kuće, kako bi izdvojila malo vremena za sebe koje će joj dati osećaj kraja radnog vremena.

Profesor Metju Pišček i profesorka Kristi Mekalpajn pokušali su da istraže šta je to što je ljudima nedostajalo kada je „dosadno“ putovanje do posla i nazad, iznenada nestalo.

U nedavno objavljenoj studiji, Pišček i Mekalpajnova su izneli tvrdnju da je putovanje na posao izvor „graničnog prostora“ – vremena oslobođenog i kućnih i radnih uloga koje pruža priliku da se oporavimo od posla i mentalno prebacimo na drugu ulogu.

Tokom prelaska na rad na daljinu, mnogi ljudi su ostali uskraćeni za ovaj vid podrške ovih važnih dnevnih procesa. Bez mogućnosti mentalnog „menjanja brzina", doživljavamo zamućenje uloga, što može dovesti do stresa. Bez mentalnog odvajanja od posla, pre će se javiti efekat izgaranja na poslu.

Autori veruju da je to razlog zašto su mnogi izjavili da im ipak nedostaju ova putovanja.

Putovanje do posla i granični prostor

Autori studije su želeli da utvrde da li putovanje na posao pruža to vreme i prostor, i kakvi su efekti kada ono postane nedostupno.

Pregledali su istraživanja o putovanju na posao, promenama uloga i oporavku od posla kako bi razvili model graničnog prostora tipičnog radnika koji putuje na posao. Istraživanje su usmerili na dva kognitivna procesa: psihološko odvajanje od radne uloge – mentalno odvajanje od zahteva posla – i psihološki oporavak od posla – obnavljanje zaliha mentalne energije koja se troši tokom rada.

Na osnovu analize došli su do zaključka da je granični prostor tokom putovanja stvorio mogućnosti za odvajanje i oporavak od različitih uloga.

Međutim, autori su takođe otkrili da svakodnevne varijacije utiču na to da li je ovaj granični prostor dostupan za odvajanje uloga i oporavak. Na primer, oni koji putuju javnim prevozom moraju više pažnje da posvete odabiru rute, praćenju dolazaka ili odlazaka prevoza i da prate na kom stajalištu izlaze, dok oni koji putuju svojim kolima moraju da posvete pažnju vožnji.

Tako su ustanovili da s jedne strane, što je potrebno više pažnje posvetiti samom činu putovanja, to se manje pažnje usmerava na opuštajuće aktivnosti, kao što je slušanje muzike ili čitanje. S druge strane, duže putovanje ljudima daje više vremena da se odvoje od jedne uloge i oporave.

Pišček i Mekalpajnova su otkrili i da su ispitanici koji su putovali duže od proseka prijavljivali viši nivo psihološke odvojenosti od posla i bili su opušteniji tokom putovanja. Međutim, u danima kada je putovanje na posao bilo stresnije nego obično, prijavljivali su manje psihičke odvojenosti od posla i manje opuštenosti tokom putovanja.

Stvaranje graničnog prostora

Na osnovu dobijenih rezultata, autori predlažu da bi zaposleni koji rade na daljinu trebalo da stvore sebi nešto nalik putovanju sa posla kako bi dobili taj granični prostor za oporavak i izlazak iz uloge – tako što će izaći u petnaestominutnu šetnju pre i na kraju radnog vremena.

Pišček i Mekalpajnova navode da su njihovi preliminarni rezultati u skladu sa srodnim istraživanjima koja ukazuju da oni koji su se vratili na radno mesto imali psihološke koristi ukoliko svoje putovanje iskoriste da se što je moguće više opuste.

Savet je da kada putujemo na posao nastojimo da izbegavamo razmišljanje o radnom danu i umesto toga se usredsredimo na slušanje muzike, radija ili telefoniramo prijateljima. Ako putujemo javnim prevozom ili sa nekim se vozimo atomobilom, vreme puta treba iskoristiti za druženje i razgovor.

Podaci pokazuju da stres tokom putovanja umanjuje efekte graničnog prostora i relaksacije tokom putovanja više nego sama dužina putovanja. Zato je možda nekada bolje odlučiti se za neki vid putovanja kojim će se izbeći napete situacije u vožnji.