„Sirotinjska hrana“ najizdašniji izvor proteina

Narodna izreka kaže „Pasulj junaka hrani“, ali zbog hranljivih i lekovitih sastojaka ove biljke, sasvim bi se opravdano moglo reći da pasulj i hrani i leči.

Iako ga često nazivaju seljačkom i sirotinjskom hranom, pasulj je jedna od najkorisnijih namirnica, najizdašniji izvor proteina i, za mnoge, najukusnije jelo naše nacionalne kuhinje.

Pasulj je jednogodišnja biljka iz roda mahunarki koja je zbog svojih lekovitih sastojaka obavezan deo naše ishrane.

Zato se sve češće nalazi na trpezama najvatrenijih pobornika zdrave ishrane.

Pasulj je veoma kalorična namirnica i u zavisnosti od vrste, može imati od 282 do 302 kalorije na 100 grama.

Značajan je izvor biološki hranjivih materija, pa u proseku 100 grama pasulja sadrži oko 52 grama ugljenih hidrata, 26 grama belančevina, dva grama masti, četiri grama vlakana, esencijalne aminokiseline, fosfor, kalcijum, kalijum, magnezijum i gvožđe.

Iako postoji više od 70 sorti pasulja, u Srbiji se najviše uzgajaju gradištanac, tetovac, biser, galeb, zlatko, čučavac, sremac...

Ove i druge sorte poznatije su po narodnim nazivima: beli pasulj tetovac, beli sitni pasulj, crveni pasulj, pasulj trešnjevac, žuti pasulj.

Pasulj se teško vari jer se belančevine i ugljeni hidrati koje sadrži u telu razgrađuju na različite načine.

Bez ljuske, koja se posle stajanja u vodi i bubrenja skida, pasulj je lakše svarljiv i tada se obično od njega prave kaše.

Poznato je da pasulj nadima, pa mu zato treba dodavati začine koji neutrališu gasove, poput kima, đumbira i listova nane. Gasove stvaraju ljuske pasulja, koje su bogate vlaknima.

Istraživači Škole za javno zdravlje pri Harvardu tvrde da anemične osobe i oboleli od osteoporoze ne bi trebalo da jedu pasulj, jer sadrži fitinsku kiselinu koja otežava apsorpciju gvožđa i kalcijuma. Bubrežni bolesnici ne smeju da ga jedu zbog visokog sadržaja belančevina.