Mirjana Karanović: Ulogu Marlen Ditrih su mi ponudili dok sam igrala Adolfa Hitlera

Dramska predstava Harisa Pašovića Marlen Ditrih: Pet tačaka optužnice posvećena je velikoj filmskoj zvezdi koja je 30-ih godina prošlog veka odbila da podrži nacističku propagandu i Adolfa Hitlera; 22. aprila biće odigrana pred beogradskom publikom, na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

„Bila sam zapanjena. Zato što znam Marlen Ditrih od davno, još iz mladosti. Išla sam u Kinoteku i gledala njene filmove. Stvarno sam je obožavala i ti filmovi koje je ona snimala, to između dva rata, i to kakva je ona zvezda postala, i meni se to sve dopadalo”, objasnila je Karanovićeva to, kako je reagovala kada joj je ponuđena uloga.

Dodala je da je poziv za ulogu Marlen, došao u momentu kada je bila u Novom Sadu, gde je igrala u predstavi Mefisto, i to lik Adolfa Hitlera.

„Nekako, dobro je ispalo, zato što to nije predstava biografska u onom klasičnom smislu. To je jedna predstava koja govori o njenom životu. Ja nekako nju zastupam. Naravno, pomogli smo se i kostimom i šminkom, ali zapravo na tapetu su, na tom suđenju njeni stavovi, njen način života, to kakva je bila kao osoba.Tako da, tu sam mogla kao glumica da nekako da se povežem sa njom, i da zastupam njene stavove”, objasnila je glumica.

Rekla je da je Marlen Ditrih imala izražene humane stavove, koji su bili na strani ljudskog bića i čuvanja života.

„Kada su je pitali zašto je postala američka državljanka tada, ona je rekla – da jeto zbog toga što je to bilo jedino pristojno što se tada u tom trenutku moglo uraditi. Ona nije mogla da ostane u svojoj zemlji zbog toga što nije htela da podrži Hitlera koji je naravno nudio sve da bi tamo, u toj nacističkoj Nemačkoj, bila neverovatna zvezda. Ona je to sve odbila i otišla je, napustila je Nemačku. Tako da, to su bili njeni stavovi protiv rata, protiv ugnjetavanja, protiv ubijanja”, istakla je Karanovićeva.

Hrabrost i izlazak na scenu

Na pitanje o tome kako definiše hrabrost i kako eventualno pobeđuje strahove, glumica odgovara da nema nikakav strah od toga da kaže šta misli, ali da to i ne smatra nekom hrabrošću.

„Za mene je recimo, velika hrabrost kada izađem na scenu, zato što imam tremu, zato što moram to da pobedim, zato što tamo sede neki ljudi u publici i ja moram da budem dobra. Mislim, i ta predstava u kojoj sam ja, mora da bude dobra, ja želim da ona bude dobra. Ja želim da ti ljudi koji su kupili kartu i došli i gledaju to, želim da budu zadovoljni kada izađu“, objasnila je.

Istakla je da joj je važno da igra u dobrim projektima i da posebno voli period proba. Prija joj da se dobro oseća tokom rada, da ništa „ne ide na silu“, da se ekipa dobro druži i slaže.

„Često pred premijeru, ja kažem, ja kako bih volela da nikad ne bude premijera, da nikad ne dođe ta publika i ti kritičari koji sad će da gledaju pa će da ocenjuju, a nama je jako uzbudljivo i lepo je dok istražujemo, dok probamo, dok razne verzije, razne krajeve, razne načine ispitujemo”, kaže Karanovićeva.

Kad publika plače i napušta salu

Glumica je aktuelna ulogom u još jednoj predstavi – Gidionov čvor, čija je premijera bila u Beogradskom dramskom pozorištu i gde je publika – plakala.

„Znam da su neki ljudi izlazili, uvek po jednoj predstavi neko izađe i onda, ja mislim, jao nije im se daopala predstava, onda čujem da je neko izašao i da nije mogao, zato što nije mogao da izdrži od emocija. Ali, ovaj, to je katarzično nešto, to je, mislim, pozorište je zato dragoceno. Mislim da ovaj svet malo, i previše je otrgnut od emocija, nekako stalno se trudimo svi da nam bude jako dobro, da bude sve pozitivno.

Malo smo tu počeli da ličimo na Amerikance koji jedino to cene, kao – nemoj ništa da mi govoriš što je loše. I onda vi dođete u situaciju da ne možete nekome da kažete da vam je loše, da ne možete da se poverite prijateljima. To naravno tamo, mislim sećam se jedan moj prijatelj u Americi kaže da kad je pokušao da nekoj svojoj koleginici s posle priča o svojim problemima, ona je rekla : `Ili ćeš mi platiti sad za psihoterapiju, za seansu, ili idi pronađi nekog psihologa, psihijatra pa da pričaš`”, ispričala je Mirjana Karanović.

Komentarišući bpogatu i uspešnu karijeru i brojne nagrade među kojima su priznanja „Pavle Vuisić“ i Sterijina nagrada, glumica je rekla da iza svakoga ko dugo traje, u bilo kom poslu, stoji ogroman rad i ljubav, kao i strast.

„Meni mnoge stvari dojade posle nekoliko dana, ali gluma mi nikad nije dosadila, i to je nešto što ja volim. Mislim, to je nešto što, u čemu sam ja najbolja”, dodala je.

Bez otaljavanja uprkos stažu

Govoreći o svom bogatom iskustvu ali i početku karijere, Mirjana Karanović se prisetila kako se kao mlada žalila jednom kolegi na to da stiče utisak da stariji glumci „otaljavaju svoj posao“.

„Onda mi je moj kolega rekao: `Ako ti uputiš svom partneru dovoljno istinitu emociju i dovoljno istinitu rečenicu, pravi glumac neće imati kud, nego da ti na to odgovori istinom`. Tako da zapravo sam se time uvek rukovodila i to mi je moj kolega Voja Brajović jednom i rekao: `Ali večeras me nisi gledala onako, mislim, na sceni, ja nisam mogao da igram.` I ja sam rekla: `Izvini, nikad mi se to neće ponoviti`“, islričala je gošća emisije Jedan dobar dan.

„Sklonim u stranu sve što sam ja, sve što je moj život, sve što nije zapravo važno. Taj trenutak u kome prihvatam okolnosti, prihvatam život lika koji igram i onda, neko bi rekao, tako ulazim u lik, ali dobro, to je to mislim. I onda je to ta čudo koje se zove scena i onda se prosto zaigraš”, opisala je tumačenje brojnih karaktera Mirjana Karanović, upoređujući glumu i ulazak u lik kao igru dok je, kako kaže, bila mala.