Viljnus,  grad u državi i država u gradu

Kada sam krenula ka zemljama Baltika, glavni motiv je, priznajem, bio  premašiti tu magičnu brojku od 50 zemalja u kojima sam boravila. Intrigirao me taj region, mešavina evropskog, skandinavskog, ruskog, i sa dubokim nasleđem nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. 

Ali, iskreno, želela sam i da konačno prestanem da brkam tri države. Da ih ne tretiram, poput većine, kao ono nešto gore na severu, ni tamo ni ovamo, sa sekundom, dve obaveznog premišljanja pre nego što se setim čija je prestonica Riga, čija Viljnus, a čija Talin. 

A o zastavama da i ne govorim, i čijih se boja prisetim samo ako ih vidim negde na pobedničkom postolju. Što baš i nije čest slučaj.

I verovatno mi je iz tih razloga, a prateći uz tatu košarku odmalena, Litvanija nekako bila najpoznatija i najprepoznatljivija.

Viljnus je centar Evrope, i to bukvalno. Tako bar kažu Litvanci. Geometrijski su izračunali da se centar evropskog kontinenta nalazi tačno na 25km od njihove prestonice. 

To je 700 godina star grad. Osnovao ga je junak Gediminas, ili Gedimin, koji je došao u taj kraj u lov, pa usnio san u kojem mu se pojavio gvozdeni vuk. Proroci su mu rekli da je taj gvozdeni vuk proviđenje. Simbol nepobedivog grada koji će tu osnovati. I on ih je poslušao. 

Gvozdeni vuk ostao je simbol Viljnusa i pojavljuje se na grbu grada. Gediminova statua, ne na konju, nego pored konja, krasi centralni gradski trg.

Litvanski vođa, čiji će potomci osnovati čuvenu poljsku dinastiju Jagelonaca, bio je diplomatski idejni preteča britanske kraljice Viktorije i danskog kralja Kristijana IX, jer je poput njih, imao mnogo dece, čak desetoro, koje je poženio i poudao po evropskim dvorovima, stvarajući tako dobre diplomatske i porodične odnose s njihovim državama. Tako da u venama gotovo svih aktuelnih kraljevskih porodica teče i Gediminova krv.

Tlo Litvanije uglavnom su šume i močvare, pa su glavni putevi u prošlosti bile reke. Viljnus je sagrađen na obalama Vilije.

Ljudska naselja postojala su tu još deset vekova pre Hrista.

Za razliku od bratskih baltičkih naroda,  Letonaca i Estonaca,  litvanska plemena su se ujedinila i samostalnu državu osnovala još u XIII veku. Čak pet vekova imali su najveću državu u Evropi, prostirući se od Baltika do Crnog mora.

Litvanski je najstariji izvorni indoevropski jezik i jedan od najstarijih živih jezika na svetu. Sačuvao je mnoge odlike  proto-indoevropskog, pa Litvanci mogu delimično čak i da čitaju sanskrit. 

Ima sličnosti sa letonskim, ali se govornici ne razumeju baš mnogo. 

U davna vremena verovali su da duše mrtvih reinkarniraju kao drveće. Zato je poseći staro drvo najstrašniji greh i dan danas. 

Zeleno-žuto-crvena zastava simbolizuje šume, sunce i krv.

Važili su za poslednje hrišćane u Evropi. Uz baltičke susede, ovi stanovnici severa bili su najpaganskiji narodi, a pagansku veru očuvali su i kroz institucije, jer u Litvaniji postoji zvanično paganska crkva. 

Kako su pokrštavani? Pomoću marketinškog trika. Crkva je nudila vunenu košulju onome ko primi hrišćanstvo, a budući da je vuna tada bila veoma skupa, bilo je i onih koji bi se krstili po nekoliko puta.

Za razliku od protestantske Letonije i Estonije, Litvanija je katolička. Oko 77% ima katolika, ali ne idu u crkvu. Lokalni vodič otkriva da se gotovo polovina venčanja obavlja, ne u crkvi, nego u šumi, po paganskim običajima. 

Još jedna razlika u odnosu na druge dve države s kojima ih uvek porede, jeste da u Litvaniji živi samo pet odsto Rusa. Najbrojnija manjina su Poljaci. Litvanija je 200 godina bila u uniji sa Poljskom.

Za najlepšu građevinu u državi važi crkva Svete Ane u prestonici, gotička crkva od cigala iz 1500. godine. 

U gradu ima 80 crkava, a klasicistička katedrala krasi glavni trg sa statuom osnivača grada i kulom koja je mali arhitektonski sendvič, sa donjim delom iz XIV, srednjim iz XVI, a gornjim iz XIX veka.

Stari grad Viljnus na listi je Uneska, i krasi ga pravi lavirint uskih uličica, u kojima se lako izgubiti. 

Gedimin je, kada je osnovao grad, da bi razvio ekonomiju i bogatstvo, privlačio ljude da se dosele, mudro propagirajući versku i nacionalnu toleranciju, pa je Viljnus od svog nastanka, bio pravi kosmopolitski grad. Ovde je živelo izuzetno mnogo Jevreja, zbog čega je nosio nadimak Jerusalim severa. 

Nacistička okupacija tokom Drugog svetskog rata potpuno je izmenila demografsku sliku grada. Nisu pravili ni koncentracione logore. U kvartu u centru bio je jevrejski geto, iz koga su Nemci samo izvodili ljude da ih likvidiraju. Retko ko se izvukao, bežeći kroz tunele koje su kopali ispod zidina. Pobijeno je čak 95 odsto jevrejske populacije, zbog čega je Litvanija neslavni rekorder i poprište najstrašnijeg holokausta Drugog svetskog rata.

Pod Staljinovim režimom pobijeno je oko 300 hiljada Litvanaca. Danas ih ima tri miliona.

Muku muče s natalitetom, koji je katastrofalan. Imaju više pasa po glavi stanovnika, nego dece. Žale se i na velike državne dažbine, jer porezi uzmu gotovo polovinu plata.

Važe za vrlo introvertne, ne smeše se jedni drugima na ulici. Ako im se neko osmehne, pomisle da se poznaju, pa ih to zbuni.

Spadaju među najviše narode u Evropi,  što opravdava i podatak da su poznata košarkaška nacija. 

Viljnus nije samo grad u državi, nego i država u gradu.

Umetnička republika Užulpis proglasila je 1996. nezavisnost na jednom delu grada. Imaju svoj ustav, skupštinu, predsednika, monetu. Postoje i uslovi da se uđe. Na granici  ne treba ni viza ni pasoš,  ali je obavezan osmeh i vožnja ispod 20 km na sat, što se, istini za volju, baš i ne poštuje. 

Ulice Užulpisa prepune su galerija, uličnih umetničkih instalacija, kafića, i svuda vlada hipi atmosfera. Iznenadio me je neobično veliki broj frizerskih salona, ali sudeći po klijenteli, čini se da se ovde prave samo specijalne i neuobičajene frizure, pa su i saloni male umetničke radionice, tako da potpuno ima smisla. 

Na mnogim putovanjima, kada prvi put boravim u nekoj novoj zemlji, napravim mini kulturološki test posetom operi. Litvanija je i u tom smislu bila impresivna. Zgrada opere grandiozna i vizuelno fascinantna. 

Uspela sam da pogledam novu postavku Don Đovanija i dopala mi se rediteljeva moderna interpretacija dela, koje je scenski bilo pravi erotski horor, što Mocartovo delo u suštini i jeste, iako mi se neke,  za operu neuobičajene slike zombija sa čarapama na glavama ili leša okačenog u hladnjači, još vrte po glavi.

Predstava za pamćenje svakako.

No, od operskog horor klasika se i ogladni.

Litvanska kuhinja se uglavnom bazira na krompiru i pivu.

Specijalitet je hladna roze čorba od cvekle, koja je više za toplije letnje dane, kao i prženi štapići od raženog hleba sa sirom, zatim palačinke od krompira ili pržene knedle od krompira punjene nadevom od mlevenog mesa ili sira.

Kalorijske bombe za temperature koje su se u novembru spuštale i do minus sedam. 

Ali je grad na mene ipak ostavio utisak neke ušuškane topline. I hladan i topao, na svoj način.