Tajland – tamo gde priroda postaje umetnost, a tradicija spas, arheologija živi i danas
Na poziv Ambasade Tajlanda i u organizaciji Tourism Authority of Thailand kancelarije u Pragu, delegacija srpskih medija imala je privilegiju da doživi ovu zemlju onako kako je retko koji turista vidi – kroz oči onih koji je stvaraju i čuvaju. Kao arheologu koji se bavi filmovima o kulturnom nasleđu, ovaj poziv nije bio samo putovanje, već prilika da istražim kako jedna kultura uspeva da svoje drevne kodove učini živim i u 21. veku.
Тајланд – тамо где природа постаје уметност, а традиција спас, археологија живи и данас
Putovanje je počelo u Bangkoku, zvaničnim susretom sa predstavnicima Ministarstva spoljnih poslova. Razmena iskustava sa kolegama iz medija, uz vrhunsku gastronomiju, bila je uvod u razumevanje tajlandskog gostoprimstva.
Da bismo osetili pravi puls grada, obišli smo Cvetnu pijacu, gde se miris miliona lotosa meša sa vlagom vazduha, ali i Wat Arun, hram koji svedoči o duhovnoj vertikali grada.
On je ukazao na fascinantnu tehniku reciklaže i estetike – njegove fasade, optočene hiljadama komadića kineskog porcelana koji je nekada služio kao brodski balast, svedoče o tome kako se od krhotina stvara vrhunska sakralna arhitektura. To nije samo hram, već vertikala koja spaja zemlju i nebo kroz svetlost koja se odbija o keramiku.
Odlazak u Ajutaju, nekadašnju moćnu prestonicu, bio je povratak u zlatno doba. Između zidina starih hramova, u tišini Kraljevskog muzeja, istorija postaje opipljiva. U Ajutaji, arheologija nije nemi posmatrač; ona je u stalnom dijalogu sa prirodom.
Najpotresniji svedok tog razgovora je Wat Mahathat, „Hram velike svete relikvije“. Nekadašnji duhovni centar kraljevstva, koji je blještao u zlatu, danas je polje crvenih opeka koje pričaju o prolaznosti, ali, usred tih ruševina, dogodilo se nešto što prevazilazi istoriju i postaje čista poezija.
Glava Bude, nekada deo statue koju je srušila ruka osvajača ili zub vremena, pala je u podnožje drveta. Priroda je tada preuzela ulogu konzervatora. Korenje drveta pipal (svete smokve) polako je, stolećima, obavijalo lice prosvetljenog, ne da bi ga sakrilo, već da bi ga zaštitilo.
Danas, to je prizor koji zaustavlja dah svakom ko se bavi nasleđem. Lice Bude, sa blagim osmehom, viri iz drveta kao da nam govori da se duh ne može uništiti, čak ni kada se hramovi sruše.
Wat Mahathat, nas je podsetio na snagu istorije, dok nam je radionica u kojoj smo pleli ribe od bambusa (Pla Tapian) približila nežniju stranu tradicije. Ove male amajlije, koje se vekovima pletu za zaštitu beba, simbol su brige i kontinuiteta.
Gledajući kako se suvi listovi bambusa transformišu u simbole zaštite koji će visiti iznad kolevki, shvatili smo suštinu ovog naroda. Te ribe nisu samo suveniri, one su želja za blagostanjem, pažljivo utkana u tradiciju koja se ne menja vekovima.
U Kraljevskom muzeju u Ajutaji smo otkrili modernu bajku sa dubokim smislom.
Gledajući te neverovatne rezbarije u drvetu, slike vezene svilom, remek-dela zlatarstva i unikatne predmete prekrivene sjajnim ljušturama buba krasaca (Jewel Beetle/Sternocera aequisignata) – onih koje u svom kratkom životnom veku krase tajlandske šume, a nakon uginuća, zahvaljujući strpljivim rukama umetnika, dobijaju novi život kao večna, smaragdna remek-dela – shvatite da je ovde umetnost način da se pobedi siromaštvo i sačuva dostojanstvo čoveka.
Naime, iza neverovatnih eksponata od zlata, drveta i svile stoji plemeniti državni projekat.
Ljudi iz najsiromašnijih ruralnih krajeva Tajlanda dobili su priliku da postanu vrhunski majstori. To je način da se dostojanstvo i lepota vrate onima kojima je to najpotrebnije.
I dok smo u Kraljevskom muzeju u Ajutaji gledali preciznost zlata i svile, u Pataji nas je dočekalo Svetilište istine (Sanctuary of Truth, Hram istine) – najveća drvena građevina ove vrste na svetu.
Tu, na samoj obali, stotine majstora decenijama kleše drvo, pretvarajući ga u filozofski traktat o čovečanstvu.
Gledajući taj beskrajni proces rada, postalo je jasno: za Tajlanđane, umetnost nije samo gotov proizvod, već sam put stvaranja koji hrani čitave zajednice. Ako je Ajutaja ogledalo prošlosti, Svetilište istine je živi spomenik koji nikada ne prestaje da raste.
Ova kolosalna građevina od 105 metara, izgrađena u potpunosti od drveta bez ijednog metalnog eksera, deluje kao da je izronila iz mora i mašte.
Svaki kvadratni centimetar je prekriven ručno rezbarenim figurama koje pričaju o odnosu čoveka, svemira i znanja. Ova gigantska drvena građevina stoji kao dokaz da tajlandska umetnost nikada nije gotova. Ona je proces koji traje, baš kao i život na Plovećoj pijaci, gde se tradicija trgovine i danas odvija na vodi.
Ništa ne zaokružuje priču o Tajlandu kao njihova kuhinja. U miru jedne bašte, učeći da balansiramo začine za zeleni kari, naučili smo najvažniju lekciju – u Tajlandu ništa nije slučajno, od začina u tanjiru, preko ljušture bube pretvorene u nakit, do dleta koje dubi drvo u Svetilištu istine. Sve je to deo jedne velike potrage za harmonijom koju ovaj narod nesebično deli sa svetom.
