Kilarni – Irska kakvu sanjamo, gde priroda i legenda dišu zajedno 

Sa dušom mnogo većeg grada od svojih skromnih petnaestak hiljada stanovnika, Kilarni je šarmantno mestašce na jugozapadu Irske, u srcu okruga Keri, koje se s pravom smatra jednom od najlepših destinacija „zelenog ostrva".

Pitome, živopisne ulice šarenih fasada, mnoštvo pabova, kafića, restorana, suvenirnica i prodavnica autentičnih proizvoda od domaće vune, mamac su za turiste i putnike namernike iz celog sveta.

Nisam mogla da odolim i prvo što sam uradila kada sam došla, bilo je da u jednoj od tih radnji kupim nešto autentično za uspomenu – štrikanu vunenu kapu sa pomponom, naravno zelene boje. Nisam je skidala sve vreme boravka.

U uličici gde sam bila smeštena pogled mi je odmah privuklo nešto poznato. Pekara irskog imena Moj Patrik, imala je i reklamu: „Gde se sreću hrvatsko umeće i irsko srce". Drži je porodica iz Dalmacije, iz Kaštela. Tu su već godinama. Ogroman je broj Hrvata koji su u Irskoj potražili bolji život.

Nedaleko odatle prodavnica u kojoj prepoznajem gotovo sve artikle. Jafa keks, Kraš čokolade, Vegeta, Argeta paštete….i još mnogo omiljenih proizvoda iz cele bivše Jugoslavije.

Stiven, konobar u jednom od najposećenijih ribljih restorana u Kilarniju, gde mora da se proba čuveni fish&chips, ispričao mi je da je u školi njegove dece postojao bazen sa ribama, i svaka riba je predstavljala jednu naciju deteta koje pohađa školu. U vreme kada su njegova deca išla u školu, pre par godina, u bazenu je bilo više od 30 riba. Danas bi ih bilo još više.

Ironijom sudbine, narod koji je sredinom XIX veka zbog Velike gladi (koju mnogi Irci ovde nazivaju genocidom), bio primoran da se masovno iseli i sreću potraži preko okeana, sada je u svojoj državi domaćin stotina hiljada pripadnika drugih naroda, koji njegovu zemlju smatraju Eldoradom za privređivanje i život.

Najbolji uvid u to kako se živelo u još daljoj prošlosti daće poseta zamku Ros, izdignutom na obali jednog od jezera, sada u sklopu impresivnog rezervata prirode, Nacionalnog parka Kilarni, osnovanog 1932.

Zamak je, u vidu kule, kao kamenog stražara nad jezerom, u XV veku izgradio klan O'Donohju, i u njemu je pod istim krovom živelo mnogo ljudi, braneći se od osvajača teško okovanim ulaznim vratima i poput crtica uskim prozorima, kroz koje su retko mogle da se probiju strele i koplja, ali i zraci sunca. Sličnih zamkova je širom zemlje sagrađeno oko 3.000.

Prema legendi, duh starog poglavice i danas živi na dnu jezera, a svake sedme godine izranja da bi obišao svoje imanje.

Zanimljivo je da su vlasnici ovladali i načinom za dezinfekciju odeće, zbog vaši i drugih prenosilaca bolesti. Odeća bi se prostirala u hodniku iznad septičke jame gde su se skupljale fekalije iz toaleta sa gornjeg sprata, pa bi isparenja amonijaka dezinfikovala odeću.

Ne bi je baš i namirisala poput današnjih deterdženata, ali to je tad bilo manje bitno.

Ros zamak je bio popularna turistička destinacija još od perioda romantizma. Danas je Kilarni drugo po brojnosti turističko odredište u zemlji, odmah iza Dablina.

Pomenuti nacionalni park dovoljan je razlog za posetu ovom gradu, koji je inače i najčešća polazna tačka za obilazak Prstena okruga Keri. Ovaj raj za ljubitelje prirode prostire se na 10.000 hektara. Njegove bajkovite šume, pitoma jezera i močvarni pejzaži obrasli mahovinom kao da su izronili pravo iz keltskih legendi.

Jedna od atrakcija je i vodopad Tork, do kojeg put vodi uz potok kroz mistične predele.

Kazne za uništavanje prirode u parku su rigorozne. Ako vam kućni ljubimac tu vrši nuždu – 150 evra, za bacanje smeća čak 3.000.

Makros put, koji vodi do Makros opatije i kuće, prepun je hotela, a turizam je ovde bio razvijen još u XIX veku. Ove predele posetila je i kraljica Viktorija sredinom tog veka i odsela u Makros kući, bajkovitom uređenom imanju na obali jezera, okruženom raskošnim cvetnim vrtovima, idealnom za ekranizaciju romana omiljene romantične spisateljice Džejn Ostin.

Kraljica Viktorija je svojim domaćinima želela da da dovoljno vremena da se pripreme za njen dolazak, pa je svoju posetu najavila na vreme – šest godina unapred!

Danas je ovde muzej, koji svedoči o životu irske aristokratije iz tog vremena.

Iz Kilarnija sam išla pešice, preko Ros zamka, sve do Makros kuće, kako bih uživala u nestvarnim brežuljcima, šumama i jezerima i nadisala se svežeg vazduha, s nadom da ću naleteti i na neko krdo divljih jelena. Ali u povratku sam morala prilično da ubrzam tempo, jer je već padao mrak, pa mi nije bilo baš prijatno da me noć zatekne samu usred puste guste šume, pogotovo kraj sablasne Makros opatije, okružene starim grobljem, kao iz nekog gotik horor filma ili priča Edgara Alana Poa.

A i jezero je bilo blizu, pa bi i duh starog O'Donohjua mogao da mi bane, možda je već i prošlo sedam godina od poslednje posete.

Verovatno zato mi je tih dvadesetak kilometara, koliko sam ukupno prepešačila, bilo toliko naporno, da su mi na kraju bukvalno klecala kolena, i danima sam kasnije s mukom silazila niz stepenice.

To je bio i glavni razlog što sam nažalost propustila da uveče u nekom od obližnjih pabova zaigram uz melodične zvuke tradicionalne irske muzike.

Ali možda to i nije bilo slučajno. Odličan izgovor da se nekom drugom prilikom ponovo krene put Kilarnija, Kerija, zelene zemlje vilenjaka i ponosnog i otvorenog naroda, sa kojim uvek osetim neku posebnu bliskost. Tamo gde svaki dan počinje zelenilom prirode i plavetnilom okeana, a završava se muzikom – baš onako kako i treba.