Grad koji se ne stidi svoje prošlosti i narod čije srce kuca u ritmu planinskog vetra 

Kirgistan nije tipična turistička destinacija. Ova mala zemlja Centralne Azije, ušuškana u srcu planinskog lanca Tjen-Šan, čiji snežni vrhovi ljubomorno čuvaju njenu istoriju i kulturu, spaja bogatu nomadsku tradiciju, divlju prirodu, gostoljubive ljude i sovjetsko nasleđe. I upravo u toj nepoznanici možda leži njena čarolija. 

Više od 80 odsto teritorije države na nadmorskoj visini je iznad 1500 metara. Najviši vrhovi nekadašnjeg Sovjetskog Saveza nalazili su se upravo ovde: Vrh pobede (7.439 m) i Lenjinov vrh (7.180 m).

Ala Arča nacionalni park u blizini prestonice Biškeka jedan je od bisera netaknute prirode i raj za ljubitelje planinarenja, sa svojim snegom okovanim vrhovima, koji poput novogodišnjih ukrasa uokviruju pejzaž, toliko nestvarno lep, da podseća na kičaste alpske razglednice. Tu ćete najviše osetiti sve specifičnosti kirgistanskog podneblja. Dok se penjete uz brdo nekih par stotina metara do prirodnog vidikovca na steni, odakle možete da napravite spektakularne fotografije, iskusićete usput sva četiri godišnja doba.

Veverice i ptičice ješće vam iz ruke, a na visinama iznad 4.000 metara mogli biste da nabasate i na medvede, ali i na životinju koja je simbol i maskota ove države i čiji lik ponosno krasi mnoga njena znamenja - snežnog leoparda. 

Nomadski način života oseti se čim se kroči na tlo Kirgistana. Ovo je zemlja koja ima jedinstven nacionalni sport - kok boru, u prevodu "plavi vuk", nešto poput poloa, gde dva tima na konjima jašu, ali umesto lopte, bacaju "ulak", obezglavljeni leš koze! Nekada se u igri koristio leš predatora koji bi pokušao da napadne njihova stada. Ovaj sport je na listi Uneskove kulturne baštine. 

Leti se pastiri sele u visoke pašnjake, gde u tradicionalnim živopisnim šatorima, jurtama, čuvaju stada i žive u skladu s prirodom.

Posetioci su često dobrodošli da provedu noć s lokalnim porodicama, uz domaću kuhinju i pogled na zvezdano nebo kakav se retko gde može doživeti.

Za one koji nisu u mogućnosti da to iskuse, Muzej nacionalne istorije na centralnom gradskom trgu u Biškeku nudi neposredan uvid u kulturu i nomadsku tradiciju kirgiskog naroda. Toplinu doma pod krovom jurte, obložene ručno tkanim šarenim ćilimima, čiji je specifičan način izrade takođe pod zaštitom Uneska, možete osetiti i pod sopstvenim stopalima tu u muzeju.

Na zidovima vise predmeti za svakodnevnu upotrebu, na centralnom ognjištu gori vatra na kojoj se spremaju neki od nadaleko čuvenih specijaliteta centralnoazijske kuhinje. 

Najpoznatiji je bešbarmak, nacionalno jelo nomada, tanko testo uglavnom kvadratnog oblika (talasbešbarmak), kuvano u bogatoj mesnoj čorbi i servirano sa sitnim kockicama ukusnog mekanog mesa, najčešće konjetine, ali i jagnjetine ili govedine, i zaliveno "čikom", crvenkastim aromatičnim temeljcem od jagnjetine, luka i bibera.  

Sličan bešbarmaku, ali ipak drugačijeg ukusa, je i lagman, čija su osnova široki rezanci u saftu, sa dosta mesa i povrća, a tu je i nezaobilazno pirinčano jelo Centralne Azije, plov, nalik našem pilavu, ali potpuno različit i po ukusu i po sastojcima.

Poznata u celom ovom regionu je i samsa, pecivo punjeno uglavnom mesom i često pečeno na specifičan način, lepljenjem testa za zidove vrelog kazana.

Čalap je nacionalno tradicionalno piće od fermentisanog mleka, vode i soli, prijatnog i osvežavajućeg ukusa, koje će vam negde poslužiti i kao aperitiv.

Poznat je i kumis, fermentisano piće koje se pravi od kobiljeg mleka.

U restoranima će vam umesto hleba servirati mirisne tople uštipke, toliko mekane i vazdušaste da se tope u ustima, a koje možete, uz mnogo griže savesti, da kombinujete i sa namazom od kajmaka. 

Još ako naručite i neki tipični orijentalni desert, u saftu od šećera, pa sve to zalijete odličnim lokalnim konjakom, ručak bi vam u potpunosti mogao da upadne u kategoriju "ne moram ni da se trudim da žvaćem, mogu odmah da zalepim na kuk"!

Ali koga briga, sve je to deo istraživanja lokalne gastronomije i kulture.

Pomenuto velelepno zdanje Nacionalnog muzeja nalazi se na širokom Ala Too trgu u socrealističkom stilu, nad kojim se uzdiže ogroman jarbol, stotinu metara visok, podignut pre manje od godinu dana, na stogodišnjicu Kara-Kirgiz autonomnog regiona. Na njemu se vijori velika zastava Kirgistana duga 33 metra. 

Ne mogu da se otmem ličnom utisku da mi je veličina zastave na koju mi puca pogled uvek bila obrnuto proporcionalna količini demokratije i sloboda u društvu koje ta zastava simbolizuje, tako da me se zastava nije naročito dojmila. Ali jeste jedna otvorena neiskompleksiranost sovjetskom zaostavštinom. Kirgizi se ne stide svoje prošlosti, pa ni dugog perioda provedenog unutar Sovjetskog Saveza. 

Iako i centralni i mnoge druge trgove u Biškeku krase statue Manasa, nacionalnog junaka čiji se značaj ponosno ističe uglavnom posle devedesetih i raspada velike zajedničke države, u neposrednoj blizini naići ćete i na spomenike Lenjinu, Marksu i Engelsu.

Ovo je verovatno jedina članica Sovjetskog Saveza gde statua Lenjina u prestonici nije pompezno rušena, već je ostala gotovo netaknuta. Jedino je kasnije pomerena stotinak metara, pa umesto na centralnoj poziciji, sada stoji iza Muzeja. Ali je i dalje tu. 

Posle mog povratka, međutim, dočekala me je vest o izmeštanju još jedne Lenjinove statue u Kirgistanu, i to one najviše u Centralnoj Aziji, u gradu Ošu, teške 7,5 tona.

"Narod koji zaboravlja svoju prošlost, ne može da ide u budućnost", primetio je tog majskog popodneva lokalni vodič Faruk, pokazujući jednoj devojci sa Tajlanda i meni najznačajnija mesta u gradu. Mali privatni biznis sa sve mnogobrojnijim turistima u Biškeku ima njegov mladi a, kako tvrdi, vrlo sposobni gazda, za koga radi. Prethodno je, u potrazi za zaradom, da bi prehranio porodicu, radio u Emiratima i Južnoj Koreji. 

Veliki je broj Kirgiza koji su otišli na rad u Koreju, koja odavde nije toliko daleko. Farukov najbolji prijatelj se poprilično obogatio trgujući polovnim korejskim automobilima, koje uvozi, što se pokazalo kao veoma unosni biznis. 

Generalno, nema mnogo reči hvale za situaciju u društvu. Postsovjetski period obeležilo je siromaštvo, nemiri i nasilne smene vlasti. Mnogo je korupcije, kaže, pokazujući jedno od reprezentativnijih zdanja u gradu, predsedničku palatu, koja se, poput one američke, takođe zove Bela kuća. 

Otkriva mi da je mnogo novih građevina u turskom vlasništvu i da Erdoganov režim strateški investira i širi interese u regionu u ovoj većinski muslimanskoj zemlji.

Oni su finansirali i izgradnju impresivne džamije u centru grada, koja može da primi čak 30.000 vernika i koja od 2018. daje dodatnu dimenziju nekada pretežno ateističkom gradu iz vremena komunizma. Na otvaranju je naravno bio i turski predsednik Erdogan.

Biškek ima nešto više od 1.100.000 stanovnika, što možda i nije toliko mnogo, ali i svoju haotičnu urbanu dinamiku. U saobraćajnim špicevima, kretanje po gradu ume da bude gotovo nemoguće, pa je neophodno mnogo strpljenja, ali i da za sve što treba obaviti, krenete za svaki slučaj sat ranije nego što ste planirali. 

Osim javnog saobraćaja, autobusa, trolejbusa, funkcionišu i minibusevi, takozvane maršrutke, a za turiste i lokalno stanovništvo najčešći vid prevoza je Jandeks taksi, čija je aplikacija dostupna i popularna u svim zemljama Centralne Azije. 

Veliki problem u gradu je zagađenje, koje uglavnom višestruko premašuje dozvoljene granice, iako Biškek važi za najzeleniju prestonicu u regionu, jer ima brojne parkove i zelene površine. 

Ono što najviše osvaja je ljubaznost i gostoljubivost ljudi, kao i lokalne orijentalne pijace, poput Oš bazara, gde se smenjuju nepregledne tezge sa tipičnim živopisnim hrpama začina, voća i povrća, čajeva, šarenih ćilima, rukotvorina i suvenira, ali i svega ostalog što je lokalnom stanovništvu potrebno za život.

Posebno aromatičan i ukus i miris imaju razne kombinacije čajeva koje se ovde mogu pazariti i koje će vam, u danima kada se vratite, ponovo pokrenuti sećanje na ovu pomalo tajanstvenu nomadsku zemlju neukroćene prirode i toplih ljudi čije srce kuca u ritmu planinskog vetra.

U svetu u kojem destinacije postaju slične jedna drugoj, Kirgistan ostaje jedinstven i veran sebi - duboko ukorenjen u tradiciju, ponosan i otvoren za one koji žele da ga iskreno upoznaju.