Kazahstan – zemlja tihe lepote i prirodnih čudesa 

„Šta ćeš tamo?“, najčešća je bila reakcija poznanika kojima sam rekla da idem u Kazahstan. Verovatno su im u glavi bile Boratove parodije. Naravno, oni koje nazivam bliskim prijateljima, ovu informaciju su dočekali s oduševljenjem. Iako niko od njih do sada tamo nije bio. 

A da je njihovo osećanje bilo potpuno opravdano posvedočiće priča o samo jednom danu sa tog puta, izletu iz nekadašnje prestonice, Almatija (u sećanju mnogih poznatijeg pod imenom Alma Ata), ka prirodnim čudesima jugoistoka ove zemlje, sablasnoj i netaknutoj lepoti jezera Kaindi i Kolsai, i spektakularnoj divljini kanjona Čarin.

Ova centralnoazijska zemlja stepa, planina i nepreglednih prostranstava (koje sam doživela putujući vozom šesnaest sati na severozapad, ka prestonici Astani), ne zvuči kao klasična turistička destinacija, ali za one koji tragaju za netaknutom prirodom, dramatičnim pejzažima i jedinstvenim iskustvima, nudi prava čuda.

Ima verovatno najlepšu zastavu na svetu: tirkiznoplavi horizont sa zlatnim suncem i orlom raširenih krila, koji leti tik ispod njega. Na jugoistoku zemlje, bliže granici s Kirgistanom, krije skrivena blaga: jezera jedinstvenog ambijenta i manju verziju američkog Velikog kanjona. 

Na put smo krenuli baš rano, oko pet sati ujutro, dok je bio još mrak, jer je za obilazak ove tri atraktivne destinacije u jednom danu bilo neophodno preći stotine kilometara. 

Prva stanica na našem putu bilo je jezero Kaindi, zeleno srce između planinskih vrhova, udaljeno oko 130 kilometara od Almatija. Da bi se do njega stiglo, potrebno je proći vijugavim planinskim putevima, kroz živopisni krajolik.

Poslednji, najizazovniji deo puta, moguće je savladati jedino terenskim vozilom, pa smo se tu premestili u starinske terence iz sovjetskog vremena. Za one sa osetljivim stomacima verujem da nije bilo lako, no kao ljubitelju najluđih rolerkostera, meni, ali i simpatičnom dvogodišnjem, neuobičajeno mirnom i disciplinovanom indijskom dečaku, ovaj deo puta bio je najzabavniji. Kikotali smo se iz sve snage dok su se vozila truckala po kamenitom neravnom putu, prelazila rečice i približavala se litici, bacakajući nas na sve strane. Da bi i ostalima ovaj segment puta prošao što bezbolnije, vodiči su se potrudili da nas zabavljaju, i to – pevajući kazahstanske hitove, od onih starih iz 70-tih godina prošlog veka, do popularnih modernih rep vratolomija za jezik na kazaškom.

Iznenadila sam se izuzetnim osećajem za melodiju i ritam ovog nomadskog naroda, a dva dana kasnije sam i potvrdila taj utisak u velelepnom zdanju opere u Astani, gledajući vrhunski spektakl, najpoznatiju nacionalnu operu Abai, koju su svojim impresivnim glasovnim i instrumentalnim umećem dočarali najeminentniji umetnici ove zemlje.

Kad god dođem u neku novu državu ili grad, napravim mali kulturološki test. Pogledam imaju li operu i kakva im je. Kazahstan je sa svojim operama u Almatiju i Astani, od kojih je potonja najveća takva institucija azijskog kontinenta, višestruko premašio očekivanja. U inat onim skepticima s početka priče koji su me pitali: Šta ćeš tamo?

No, da se vratim na jezero. Kada se više nije moglo ni terencem, nastavili smo pešice uz potok, ili na konjima strmijom stazom preko brda.

Kaindi, čije ime u prevodu znači „brezik“, jedinstveno je čudo prirode, nastalo nakon zemljotresa 1911. godine, kada se deo padine sa brezama odronio u dolinu koju je potom napunila kiša. Tako je formirano jezero čije se smaragdne nijanse smenjuju u zavisnosti od igre sunca i oblaka, i iz čijeg dna, dubokog 25 metara i dalje izviru tanana stabla sablasnih breza. Ova stabla, iako potopljena već više od jednog veka, i dalje stoje uspravno zahvaljujući hladnoći vode koja ih je očuvala.

Iako je u vrelom prolećnom danu njegova temperatura od 7 stepeni delovala privlačno i mamila na osveženje, to nije bilo moguće, jer je u jezeru kupanje zabranjeno. 

Ali je zato prijala šetnja okolnim stazama. Dok sam posmatrala odsjaj planinskih vrhova i drveća na vodi, imala sam osećaj da sam zakoračila u neki drugi, tiši, dublji i vanvremenski prostor.

Vreme je brzo proticalo i valjalo je krenuti dalje. Sledeća tačka našeg puta bilo je jezero Kolsai, nešto južnije, bliže granici sa Kirgistanom. Reč je o nizu od tri gorska jezera, smeštenih između snežnih vrhova planina Tjen Šan, koji popularno zovu „biseri severnog Tjen Šana“.

Mene je ambijent podsetio na alpske lepote Slovenije i Bleda.

Ovde se, ako vam se posreći, može iznajmiti i čamac, pa preveslati jezero i istražiti ga malo bolje, ili prošetati kroz guste šume koje ga okružuju. Ili jednostavno, naručiti kafu u obližnjem restoranu, sesti na drveno stepenište i uživati u pogledu. 

I tu, sasvim slučajno, posvedočiti i važnom trenutku u nečijem životu.

Mladić iz Indije odabrao je upravo ovaj ambijent da klekne ispred svoje dragane, pruži joj otvorenu kutijicu s prstenom i ponudi joj nastavak života udvoje. Tu je već bio i profesionalni fotograf, unajmljen da ovekoveči romantičan trenutak, o kojem će, u decenijama koje dolaze, verovatno pričati svojoj deci i unucima.

Ogladneli i iscrpljeni od hodanja, otišli smo na ručak, organizovan u jurti, tradicionalnom nomadskom šatoru, ukrašenom prelepim šarenim ćilimima, gde smo svi posedali po jastucima na podu oko niskih stolova.

Izabrala sam lokalni specijalitet, lagman, domaće testo, nalik rezancima, sa govedinom i povrćem. 

Posle pauze i odmora, u već kasno popodne, krenuli smo i do poslednjeg odredišta, kanjona Čarin, koje su organizatori puta vrlo smišljeno ostavili za kraj, da ga posetimo samo par sati pred zalazak Sunca. 

Iako svojom veličinom ne može da se poredi sa „starijim bratom“, Velikim kanjonom u Arizoni, ovo čudo prirode, dugačko oko 90 kilometara, nudi zadivljujuće formacije crvenkastih stena, čije su se boje u sutonu pretvarale u najlepše nijanse narandžaste, zlatne i ružičaste, nudeći neki nebeski mir i ambijent poput neke novootkrivene planete iz dalekog svemira.

Najpoznatiji deo kanjona je Dolina zamkova – stene oblikovane erozijom u oblike koji podsećaju na kule, zamkove i tvrđave. Hodanje tom dolinom, dok vas sa svih strana okružuju kameni džinovi, izaziva osećaj divljenja prirodnim silama koje su stvarale te jedinstvene oblike milionima godina.

Polako je padao mrak, a nebo se obasulo beskrajem zvezda. Vetar je nosio pesmu stepe, a mi smo samo sedeli, nas dvadesetak slučajnih saputnika sa svih krajeva sveta, osluškujući tišinu i osećajući snažnije nego ikada neku iskonsku povezanost između čoveka i prirode.