Heroji iz Saleharda – kako su sibirski borci oslobađali Beograd u Drugom svetskom ratu

Jamal, ledeno poluostrvo poznato kao „kraj sveta”, sa zimama koje traju desetak meseci i snegom koji zaveje ulice i usred maja – dom je nepreglednih sibirskih šuma i slavne reke Ob.

U beskrajnim tundrama najviše su me iznenadili i oduševili – ljudi. Saznao sam da su mladići ovih udaljenih predela koji kao da su sasvim izolovani od ostatka sveta i svetskih briga – oslobađali Berlin i Vilnijus, ali i Beograd! Čak 2.000 jamalskih mladića položilo je svoje živote za slobodu u Drugom svetskom ratu, a za jednog znamo da je poginuo u Beogradu.

Ko je bio Grigorije Petrovič Kalibabov?

Bogzna kojom je veštinom i kojim tragalačkim putevima Sergej Šulinin, naučnik i istraživač, vođa projekta Karska ekspedicija (more na severu Jamala), otkrio da je jamalski heroj Grigorije Petrovič Kalibabov (1918–1944) poginuo u Beogradu.

„Imao je svega dvadeset tri godine kada se našao u ratnom vrtlogu. Sa Crvenom armijom oslobađao je sela i gradove, šume i doline, visoke planinske vrhove i prostrane ravnice“, priča mi Šulinin, kod kojeg me je dovela Evgenija Titovska, moj neumorni vodič po Jamalu.

Saznajem da je tog mladića, čiji lik samo zamišljam jer fotografije nisu sačuvane, sudbina dovela u Banat, gde su partizanima pomagali i moji baka i deka, koji su rusku vojsku rado primili u svoj dom. Tih nekoliko dana u oktobru 1944. godine naše dvorište koristile su desetine ruskih vojnika, i mada je nemoguće utvrditi da li je baš Grigorije bio naš gost, a verovatnoća za to je mala, ovo istorijsko preplitanje događaja čini da ga osećam bliskim tokom posete dalekom Jamalu.

Ne znamo mnogo o Grigoriju, ali je u ruskim arhivskim dokumentima nedvosmisleno navedeno da je baš 20. oktobra 1944. godine Grigorije Petrovič Kalibabov, tada dvadesetšestogodišnjak, izgubio život oslobađajući srpsku i jugoslovensku prestonicu.

U ratnom metežu, sahranjen je u prostranom kraljevskom kompleksu na Dedinju. Njegovog groba tamo više nema, ali je priča o heroju preživela i došla do mene zahvaljujući Evgeniji i Sergeju, koji je pronašao pomenutu arhivsku dokumentaciju. Uručio mi je ta dokumenta kako bi se i u Beogradu saznalo za sibirskog borca koji je poginuo na dan oslobođenja.

Sergej je visok stariji gospodin bele brade, nalikuje na mornare iz bajki, kao da je tek stigao sa ekspedicije na daleki sever. Čini se kao da bi Rusi i na Severnom polu rado pričali o junačkim podvizima kod Berlina i o oslobođenju Beograda. Zato ne iznenađuje što, po prispeću na Jamal, prva moja destinacija nisu bili ni muzeji ni tundre, pa ni posete visokim zvaničnicima, već poseta – herojima. Pridružio sam se grupi mladih sibirskih diplomata, naročito talentovanih mladića i devojaka, celom klubu koji Evgenija vredno vodi već godinama; skupa smo pošli da položimo cveće na spomenik palim herojima i žrtvama Drugog svetskog rata.

Masivni spomenik izgrađen je 2010. godine, a uz njega i Crkva Aleksandra Nevskog. Vojnotehnička oprema i naoružanje – kamioni, haubice, topovi, tenkovi, čak po jedan avion i helikopter, sastavni su deo spomenika. Večna vatra gori pokraj imena sibirskih boraca. Studenti prilaze tiho, u strogom redu, skrušeno odajemo počast i postavljamo cveće na spomenik. To je tradicija do koje veoma drže. Nekoliko puta godišnje dolaze da se poklone senima heroja, a sve značajnije delegacije takođe obilaze spomenik. Sa strane su manja spomen-obeležja, posvećena skorijim stradanjima – ratu u Avganistanu, u Čečeniji, i sadašnjem sukobu u Ukrajini.

Nikolaj Timofejevič Šakurov, poslednji živi heroj Saleharda

Kada sam Evgeniju već dobro zamorio, rešio sam da se sam prošetam po centru Saleharda. Ovde je sedište Gasproma i mnogih uspešnih ruskih firmi. Grad sa pedesetak hiljada stanovnika je jedan od najvećih urbanih centara na celokupnom Arktiku. Život teče kao u svakom drugom velikom gradu; automobili jure, žamor okupljenih mladića i devojaka po parkovima podseća na cvrkut zaljubljenih ptica.

Mnogo je novih, lepo uređenih zdanja, pa se čini kao da je veći deo grada izgrađen tek pred moj dolazak. Otpočela je letnja građevinska sezona i stare zgrade dobijaju nove fasade, na svakom ćošku se nešto sređuje i radi. Tek ponegde, iza visokih zgrada, vidi se ostatak grada kakav je bio pre dvadeset i više godina: trošne dugačke drvene zgrade polegle i iskrivljene zbog naglog topljenja permafrosta – zaleđene zemlje na kojoj su građene.

Među starijim višespratnicama koje bi se lako mogle pomešati sa sličnim zdanjima u beogradskim naseljima Banjica ili Medaković, zapazih crvenu tablu sa natpisom:

„Ovde živi veteran Velikog otadžbinskog rata Nikolaj Timofejevič Šakurov”.

Tabla je očigledno stara, sa grbom SSSR-a i vojnom lentom izbledelom pod naletima nemilosrdnih sibirskih snežnih oluja i kiša. Kod ulaza u zgradu stoji još jedna tabla sa sovjetskim grbom u brižnim rukama i natpisom: „Ovde živi heroj”.

„Evgenija, pogledaj na šta sam naišao”, poslao sam joj poruku.

„Da li znaš priču o ovom čoveku?”, upitao sam oprezno, nesiguran da li je čovek čije ime piše na tabli i koji bi morao već biti u dubokoj starosti, još živ. Nije prošlo mnogo vremena, a Evgenija mi je saopštila da sutra u pet po podne ruski ratni heroj želi da me upozna.

„Pozdravite Srbiju“

Mnogo ljudi dolazi u turističku posetu Salehardu. Hrle u tundru, posećuju znamenitosti. Ali upoznati heroja, pokloniti mu se i zahvaliti za slobodu – to putovanju u daleki Sibir daje novi smisao. Boravak u predelu večite zime namah postade ispunjen toplinom.

Borac Nikolaj Timofejevič Šukurov (1926) bliži se stotoj godini, ali ratne drugove pamti kao da je sa njima jutros bio u rovu! Voli i da zapeva i da recituje poeziju, pa je donedavno učestvovao u gradskim kulturno-umetničkim programima, podučavajući uzgred nove generacije istoriji i patriotizmu. Silu života koja još u njemu buja, obuzdavaju gospodstveni maniri i skromnost. Prema Evgeniji, on nastupa kao pravi džentlmen, a prema meni je srdačan i otvoren, kao da se dugo znamo.

„Pozdravite Srbiju, želim vam svima sreće, zdravlja i slobode”, ponovio je mnogo puta.

Pridružio se Crvenoj armiji u jesen 1943. godine. Bilo mu je tada svega sedamnaest godina. Od početka rata maštao je o danu kada će se i njemu pružiti prilika da doprinese odbrani otadžbine. Pre odlaska na front, morao je da prođe strogu vojnu obuku.

„Bio sam prirodni talenat, uvek sam vešto ubacivao granate u zadate kvadrate, pa sam brzo napredovao”, priča mi Nikolaj, dok ga držim za herojske ruke, presrećan da mogu da dotaknem živog oslobodioca, jednog od poslednjih živih sibirskih boraca, jedinog živog veterana iz Drugog svetskog rata u Salehardu.

„Ubrzo sam se našao u 618. streljačkom puku Beloruskog fronta. Prvu veću borbu iskusio sam u mestu Orša u Belorusiji. To je važno železničko čvorište. Komanda je bila jasna: Na Berlin! Ali prvo – Orša! Bitka je bila teška, ali su nam kaćuše mnogo pomogle. Gorelo je nebo, gorela je zemlja, Oršu smo zauzeli! Bilo je strašno gledati spaljena sela, ljude koji su izmileli iz podruma i jama, razbacana tela ubijenih civila po ulicama. Nemci su se strašno svetili beloruskom narodu koji je svim srcem podržao borbu za slobodu”, priča Nikolaj u dahu.

Operacija Bagration

„Kada vam je bilo najteže?”, pitam strepeći šta će reći.

„Oslobađanje Belorusije bilo je krvavo i teško. Nemački napadi su bili strahoviti. Bio sam ubeđen da se neću živ vratiti kući, a to su mislili i svi moji saborci. Želeli smo samo jedno – da svoju smrt skupo naplatimo. Ceo put do Berlina posejan je kostima mojih drugova. Pomagale su nam jedino – pesme. Kad zapevamo 'Rascvetale jabuke i kruške, podigla se magla nad rekom', odmah sve bude lakše. Na frontu sam svakodnevno pevao, najviše ratne pesme. Hrabrili smo jedni druge, hrabrili smo sami sebe, a samo slučaj ili sudbina su presudili ko će se vratiti kući.“

Tako Nikolaj opisuje svoje učešće u operaciji Bagration, koja je dobila ime po generalu Petru Bagrationu poginulom u Borodinskoj bici protiv Napoleona. Nikolaj je skroman, pominje stradale saborce i strahote rata, ali ne i to da je bio učesnik jedne od najslavnijih, mada nedovoljno poznatih, bitaka ne samo u Drugom svetskom ratu, već u čitavoj istoriji čovečanstva.

Operacija Bagration trajala je od 22. juna do 19. avgusta 1944. godine, kada su Sovjeti uspeli da unište čak 28 nemačkih divizija, što je predstavljalo najveći nemački gubitak u jednoj bici u istoriji, sa oko 539.480 poginulih i ranjenih (prema sovjetskim izvorima), dok je u istoj akciji oko 300.000 nemačkih vojnika odsečeno na Baltiku. Zarobljene Nemce Rusi su odveli na Crveni trg – bilo je potrebno čak devedeset minuta da prodefiluje 57.000 ratnih zarobljenika. Nemci se nikada nisu oporavili od ovog poraza, izgubili su četvrtinu ukupnog ljudstva na Istočnom frontu, više nego kod Staljingrada. Sovjetska vojna strategija sa zavaravanjem neprijatelja dostigla je vrhunac, koji se smatra izuzetnim strategijskim umećem i proučava se na vojnim akademijama širom sveta.

Posle Belorusije, Nikolaj se našao pred vratima glavnog grada Litvanije, Vilnjusa, ili kako Rusi kažu – Viljnusa.

„Jedno neprijateljsko uporište nije nam dozvoljavalo da napredujemo danima. Uporno smo pokušavali da eliminišemo mitraljesko gnezdo velikog kalibra, ali nije mu se moglo prići. To je trajalo danima. Bio sam najbolji u protivtenkovskom gađanju. Jednog jutra sam naciljao i – ništa. Naciljah još jedanput, kad odjeknu eksplozija, neprijateljsko gnezdo odlete u vazduh!”, priča s osmehom na licu i skuplja oči kao da upravo cilja u opake Nemce, a onda širi zenice kao da, srećan, ponovo gleda neprijatelje kako su se razbežali.

Na pecanju između dve bitke

Iz njegovih reči nije moguće zaključiti koliko je zaista to nemačko uporište bilo značajno, niti koliko je bilo rizično približiti se neprijatelju i zapucati. To su prepoznali komandanti Sovjetske armije, pa je za ovaj pogodak Nikolaj nagrađen medaljom „za doprinos uspešnom napredovanju streljačkog voda”, kada je „pokazao primer smelosti i hrabrosti“.

U predahu između dve bitke, po oslobođenju Vilnjusa, Nikolaj je sa drugovima otišao na pecanje.

„Kao dete sam voleo da pecam, uvek smo delili ulov sa komšijama i to su mi najlepša sećanja iz detinjstva. Bila je puna kuća. O meni i još pet sestara starala se majka. Valjalo je nabavljati hranu... Ljubav prema pecanju drži me i sada, evo, u desetoj deceniji“, priseća se Nikolaj.

„Reka puna ribe, predah od teških borbi, doneli smo slobodu Vilnjusu… Riba trza, prvi put posle ko zna koliko meseci borbi da smo se malo opustili, uživamo u suncu i darovima prirode... kad se najednom pojavi nemački avion, pripuca po nama... Pravo je čudo kako nas je promašio i da smo se sa tog pecanja svi živi vratili.“

Ubrzo se sa ratnim drugovima zaputio u Letoniju, u Kaunas, važan lučki grad na Baltičkom moru.

„Prelazili smo preko neke reke, kad ponovo s neba grunuše nemački bombarderi, a iz šume zapuca artiljerija. Ko je bio na toj reci, tome pakao nije strašan! Gori odozgo, gori odozdo, gori sa svih strana. Onesvestio sam se, nisam ni osetio kada sam ranjen u ruku...”

To je bio trenutak velike tuge za Šukurova. Žarko je želeo da sa drugovima ostane do kraja. Sudbina i vojni doktori odredili su drugačije. Kada je došao u posetu majci, koja je bila veoma bolesna, zatekao je kako leži na starinskoj visokoj ruskoj peći. Od sreće je skočila i skotrljala se sa peći njemu u zagrljaj, grcajući.

„Mislila je da ću se vratiti bez ruke, ali doktori su srećom uspeli da je spasu“, seća se heroj. U selu Kazanka saznao je da je rat završen, dok je radio u „poljoprivrednoj brigadi“, koja je sadila žitarice za vojsku.

„Imam dvoje dece, dva unuka i jednu unuku, jednog praunuka. Dao je Bog slobode i naslednika u ovoj divnoj zemlji, na ledenom Jamalu”, priča i pominje Omsk, grad u kojem se rodio, Irkutsk, grad na Bajkalskom jezeru u kojem je radio i Vilnjus gde se borio – kao da su to obližnja sela, a ne mesta udaljena hiljadama kilometara.

Pored medalje za hrabrost, Nikolaj Šukurov je za vojne zasluge odlikovan ordenom Otadžbinskog rata 2. stepena i medaljom „Za pobedu nad Nemačkom u Otadžbinskom ratu 1941–1945. godine“.

Priču o ovoj dvojci heroja predstavio sam prvi put javnosti u oktobru 2024. godine na izložbi priređenoj na Andrićevom vencu tokom posete visoke ruske delegacije. Zasijala su njihova imena i dela pred okupljenima, odjeknula Beogradom na osamdesetu godišnjicu oslobođenja srpske prestonice.

Grigorije Petrovič Kalibabov i Nikolaj Timofejevič Šukurov obeležili su celo moje putovanje Jamalom. Te dve priče, dve su zvezde na nebu koje spajaju Srbiju i Sibir. Iako Nikolaj nije oslobađao Srbiju, jeste doprineo našem oslobođenju, jer bez operacije Bagration ni oslobođenje naše zemlje ne bi bilo moguće. Kalibabov je simbol najveće žrtve: mladić koji je na korak od slobode položio svoj život, bez očekivanja da mu se iko zahvali, da ga iko ikada pomene, ali sa očekivanjem da Beogradu donese slobodu.

Slava im i hvala!