У Јамалу, три дана са номадима тундре – тамо где Сибир дише кроз шатор

Зима у костима, у погледу, у ветру, води, земљи, небу. Зима у свакој пори човека и животиње, у сваком титрају природе и свакој капи воде. Краткотрајно лето је само предах и граничник између две зиме. За људе који живе у Јамалу минус четрдесет степени испод нуле сматра се благом климом, а школе обустављају рад тек на минус педесет. То важи само за основне и средње школе, факултети чак и тад нормално подучавају нову генерацију отпорних мештана.

Обрадовао сам се позиву гувернера Јамала да најбогатију сибирску провинцију посетим током лета, када су температуре пријатних петнаестак степени. На Јамалу је седиште Гаспрома али и поларних ноћи, тундре и домородачког угрофинског народа Ханти који живе расејани у шаторима по огромном пространству познатом као ”Крај земље”.

Пут, пруга и испружени Урал кроз жутило тундре

Кренули смо трајектом преко реке Об. Са мном је водич, средовечни научник Иља који изучава сибирску природу већ неколико деценија, и возач Сергеј, Хант. Асфалтни пут прострт је као бескрајни сиви каиш преко жутог тепиха којем се крај не назире.

Зачуђује да су пут градили у овој недођији, али ми Иља објашњава да се на крају налазе нафтни терминали. Асфалта има само донекле; макадам је испрва од доброг туцаника а затим су рупе све чешће и дубље.

Пут није усамљен, прати га у стопу железничка пруга. Њоме повремено пролазе троме металне грдосије уз пискав звук који растерује ирвасе.

Возови нису чести ни свакодневни. Пруга је у власништву Гаспрома, преноси разне потрепштине за ову компанију и тек повремено служи и за превоз путника. Плави, спори возови се уклапају у свеопште жутило тундре. Чини се као да су потомци мамута или других преисторијских грдосија, као да у овом жбуњу живе и траже склониште.

У позадини пруге испружио се Урал као лепотица из бајки са благим брдашцима који се нижу десетинама километара раздвајајући Азију од Европе.

Када се погледа са брдашца цео предео изгледа мекано, налик јастуку од различитог перја сличних жућкасто-црвенкастих нијанси са две украсне линије: црном пругом и сивим путем. Пут и железница су паралелне трасе људског напора у свеопштој лепоти природе, а железнички и друмски мостови су увек један поред другог, као браћа близанци.

”Орловима су потребна висока стабла а таквих на северу због оштре климе нема. Када су се појавили мостови, орлови су искористили њихове стубове да себи скуће дом, па су научници открили да је ова популација пративши пут зашла много дубље на север него икада раније”, објашњава ми мој водич Иља и додаје да су од тад научници по тундри поставили на десетине металних стубова са платформом, да би олакшали орловима подизање нових генерација.

Дакле, метални мостови су се сродили са природом. Надвисују кристално чисту воду сибирских водотока. На падинама испод мостова на десетине шиљака сведочи какав је градитељски подухват потребан да би се овде било шта саградило. Ти шиљци садрже хемикалије које спречавају да се земљиште око њих отопи.

”Површински слој земље овде је залеђен миленијумима, али се због климатских промена сада отапа. То би учинило да се грађевине сруше као куле од карата”, сликовито ми описује Иља.

Уместо бензинске пумпе, канистер покрај пута

Пут дугачак неколико стотина километара нема ниједну бензинску пумпу. Зато возачи са собом морају да носе резервни бензин, а како постоји само један пут, тј. истом трасом се морају и вратити, понекад остављају канистере покрај пута. Да би их лакше пронашли у једноличном пределу, на путу ређају камење као ознаке где им је скровиште. Ако некоме нестане бензина, слободно се може послужити, а ствар је морала и образа да у следећем доласку надокнади спасоносну теченост скривену у јарку покрај пута.

Сам бог ће знати како је возач по мраку успео да препозна договорено место, када из јаруге искочи мој хантски домаћин, крупни робусни Хант на отвореном џипчићу који по трави вуче санке на које натоварамо наш пртљаг. Иља и Сергеј ће по мраку тумарати кроз жбуње до шатора, који називају чума, два-три километра даље у пољу, а мој домаћин ме позива да га приглим на џипчићу и заједно са њим скакућем по рупама.

Шатор је подигнут на узвишењу с дрвеним гредама, на утабаној трави. Домаћица раздувава ватру тако што дува у старински шпорет са чунком. Девојчица у плавим чизмама и љубичастој тренерци, с цуцлом у устима - има можда три, четири године, гледа цртаће на старом лаптопу. Струју добијају из генератора, али га укључују само неколико сати пред спавање. Румене се лица девојчице, већ је очврсла, види се да јој не сметају ни зима ни груби услови живота, протеже се на разнобојним ћебадима. Ускоро ће кренути у школу.

Деца се сакупљају у школе широм тундре, возе се џиповима и ирвасима, аутобусима и хеликоптерима и смештају у специјализоване интернате током школске године.

То је остатак совјетског система, тако су и у најудаљенијим забитима људи школовани и много тога знају о удаљеном свету чији одјек једва до њих допире. Када је отац мог домаћина, дека-номад, дошао на вечеру како би упознао странца, знао је много о Србији, Југославији и односима наших земаља. Иако нема телевизора, чак и радио ретко користе, школовање, а у последње време лаптопови и паметни телефони учинили су да информације о модерном свету свакодневно до њих стижу.

Домаћица у цветној хаљини, као да је на плажи а не у вечној зими

Једва има двадесет година, мада изгледа старије - оштра клима и тешки животни услови чине да људи прерано остаре. На грубо тесаном дрвеном сточићу кратких ногара ужурбано поставља вечеру, истовремено меша неку смесу на шпорету, па убрзо цео шатор замириса на месо. Поседасмо гладни што на под што на малене столице у получучњу око маленог сточића. Раширила је мушему са мотивима Париза и француских монденских летовалишта.

Са једног дрвеног шаторског стуба посматра нас икона Светог Николе, заштитник путника. Ова породица је и даље номадска. У непрекидним путовањима виде искон живота и постојања. Прихватили су православље, али је религија још увек осетљива тема. Били су велики притисци да се одрекну старе вере, прво да би били атеисти и комунисти, а онда православци. Сила закона и охоле власти ипак посустаје са даљином и страшним зимама. Стара вероварања су жива и упорна. Нису све породице прихватиле хришћанство, али чак и кад то учине, много древног остаје да тиња у њиховом православљу.

Нуде ме сировом очишћеном рибом. Ирвасово месо су скували у супи, а ту је и дезерт - јагодичасто ситно воће које расте у жбуњу недалеко од њиховог шатора. На сто износе хлеб, мало лука, бомбене и конфете из удаљеног града, мало салате и кајгану. Чај је обавезно пиће, а износе и белоруски сладак млечни производ у конзерви. Тако изгледа истинско обиље у тундри.

Показаше ми простор у шатору намењен мени и мојим водичима. По трави раширише мушему, на њу поставише трошан стари танки душек и - моја соба је спремна. Са супротне стране шатора је женски део. Он је лепши, са неколико ирвасових кожа и цревенкасто-плавом простирком препуној жутих, црвених и златних цветова, цветовима од неколико врста тканине која се као завеса спусти са дрвета изнад душека. Тако су даме ноћу скривене од мушких погледа.

Када смо легли са спавамо, пећ се угасила. Традиција налаже да се ноћу не ложи, а за мање од пола сата хладноћа заузме сваки педаљ простора. Напољу је температура пала десетак степени испод нуле. Ноћим са свом одећом на себи испод три ћебета и опет цвокоћем од хладноће. Тек тад спазих да на врху шатора, где се спајају све носеће греде, где и чунак излази напоље, зјапи рупа. Тако се простор проветрава. Иља ми објашњава да ноћу не ложе огњиште чак и кад је минус педесет! Умотају се у коже ирваса и тако спавају.

Најтеже и најлепше у току ноћи

Ујутру кад устану сва им коса буде залеђена као хиљаде ледених иглица да носе на глави. Тако ми описује буђење Иља а ја замишљам како су ми све длаке на телу до јутра замрзнуте. Немогуће је утврдити шта је разлог оваквог обичаја - вероватно нека давнашњи ноћни пожар од којег је неко настрадао.

”Најтеже и најлепше у току ноћи је вршити нужду”, каже ми Иља.

Пре заласка сунца су ми показали место на којем врше велику нужду - у једној јарузи подаље од шатора, док се мала нужда врши где год човек пожели. Убрзо сам схватио на шта је Иља мислио. Нужда ме је притерала да се искобељам из ћебади и по цичи зими упутим кроз шаторска врата, кад запазих како се аурора бореалис разлила по целом небу.

Комшије у суседном шатору још увек нису заспале, огњиште још гори као и неколико сијалица. Цео шатор сија као упаљен фењер и трепери на хладном реском ваздуху тундре, спојен са земљом, спојен са звезданим небом. Аурора бореалис нас засипа зеленкастим и љубичастим нитима, прекрива нас звездана прашина док пси мирно спавају на саоницама и испред улаза у шаторе.

Домаћини су изабрали једно од најлепших узвишења за свој привремени дом, подаље од пута да их не ремети саобраћај, а довољно близу да му лако могу прићи. Неколико породица које се помажу поставиле су шаторе један до другог, и овде их има четири. Ту су само лети, зими се пребацују на друго место. Ова малена заједница брине се о чак десет хиљада ирваса!

Усамљенички живот у тундри и снажна заједница

Небо је полегло по широкој земљи. Нема краја жутом хоризонту прошараном језерима и речицама у којима се огледа небо које само што их не дотакне. Небројене су нијансе жутог, зеленог и црвеног жбуња, као да је тинта са овим бојама разливена пределом. Са узвишења се јасно виде стада ирваса који слободно пасу по пространству. Сваки ирвас је означен металним знаком или шареном огрлицом, да би се знало ко му је власник. Живот у тундри је усамљенички али је заједница снажна. То се најбоље види баш код чувања ирваса.

Пошто нису везани, често се догађа да одлутају и да на њих налети неко ко живи у удаљеном делу тундре. Ко год наиђе на туђег ирваса, примиће га у своје стадо и о њему се старати као о свом. Одвели су ме да ми покажу голет са дрвеним оборима.

На том месту је од копита ирваса сва земља изрована и без вегетације, па одудара од хоризота прекривеног жбуњем. У пространи ограђени простор једном годишње или једном у две године сви власници крда уводе све ирвасе. Ту их раздвајају по власницима и утерују у мање, такође дрвене оборе. Убрзо започиње нови циклус, ирваси у тундри упорно багателишу труд својих власника, мешају се са другим крдима у слободи и ширини тундре.

Показали су ми најзначајнији историјски локалитет - то је место на којем је био старински ”збор” - где су ирвасе сакупљали најмање четиристо година.

Умивамо се кишницом из корита, а испред шатора на троструком коцу набијена је глава ирваса којег смо имали за вечеру. Испред улаза у шатор је паркинг за дрвене санке са плстичним канистрима побацаним немарно по пољу. Дете се пење по комшијском шатору, па се спушта као низ тобоган - то је најдирљивија сцена коју ћу видети у тундри. Насмејани неваљалац једва се одржава на врху шатре, а мајка изнутра виче на њега да престане са игром која може да им уруши дом.

Данас је дан за риболов

Иља и Сергеј су овај дан једва дочекали. Природа свакодневно ствара и упија нова језера по сибирском пространству. Научници сматрају да у Сибиру постоји више од шесто хиљада језера, док је 12.600 веће од једног квадратног километра. Свуда на бескрајном жутом хоризонту плаве се водене оазе. Чини се као да је земља отворила милион плавих очију у којима се огледа небо. Чудесан је пут како рибе проналазе начин да живе у удаљеним водотоцима и да расту до неслућених димензија. Некада поплаве и изливања настане језерца рибом, некада то учине подводне реке, а повремено се птицама изврпољи плен и заснује живот тамо где га раније није било.

Нисам страствени риболовац али Иља и Сергеј надомешћују недостатак моје риболовачке страсти. Навраћамо до једине продавнице у тундри смештене у џиновском контејнеру. То је један приватник отворио пре више од деценије. Ради одређеним данима кратко радно време. Не дозвољава ми да много фотографишем, стиди се цена које су више него у граду, мада то не чуди - треба довде допремити робу. Продаје се све, од кекса и кафе до пушака за лов и рибарских мрежа.

Свраћамо у насеље Лабороваја, сеоце познато по учитељици и књижевници Ани Павловној. Тренутно је у другом делу тундре где подучава децу, али застајем покрај њене куће са мноштвом плишаних меда и играчака у дворишту. Ова изузетна жена написала је неке од најлепших прича о тундри, а захваљујући њој на стотине малишана је завршило основно и средње образовање.

Запазисмо бачен покрај пута камени цилиндар. ”То је део узорка из средишта земље, узимани су узорци специјалним бушилицама како би се утврдио састав земљишта, за анализе у вези са ископавањима нафте и отварањем рудника”, објашњава ми Иља. Поред нас је и турбина на ветар која овом сеоцету даје струју. Иља на њој примећује оштећења и фотографише, како би их пријавио централи, кад ја запазих пространо православно гробље зарасло у траву.

”Тако Ханти сахрањују своје мртве, препуштају гробове природи”, каже ми Иља који је сујеверан и не жели да се приближи гробовима. Ја то ипак чиним и наилазим на чудо - на сваком гробу су санке! На сликама монголска лица Ханта, ћирилицом исписани натписи на њиховом језику. То су санке особе која је ту сахрањена, а на санкама лични предмети - понеки суд, цигарете, алат и рогови или кости ирваса. Са ирвасима проводе цео живот, са ирвасима одлазе на други свет. Санке су симбол трајања на овој земљи, симбол борбе за опстанак и љубави према тундри. Фотографишем, али ми Иља из далека довикује да то не чиним. Плаши се, стићи ће нас небеска казна…

Ханти верују у свеопшту повезаност човека, животиња и земље. Са мајчиним млеком упијају стара учења како да читају знаке у тундри, како да пронађу трагове поларног зеца у снегу, да наслуте куда змија вијуга, да осете олују на основу понашања птица. Душу имају не само бића, већ и олуја и земља. Ветар се може умилостивити или наљутити, као и снег, као и ирваси.

О томе размишљам док се небо поприма наранџасте нијансе. Над језером које ће можда већ сутра упити жедна сибирска земља, залази сунце. Небо се све више румени, личи на зажарену пећницу мојих домаћина. Док Иља и Сергије спокојно пецају, лежем у траву и уживам у светлуцању површине воде спојене са сунчаном ватром на небу. Улов није био задовољавајући, па пред показак помажем у постављању мреже на локалну речицу. Ујутру смо се вратили на ово место и затекли пуну мрежу укусне рибе, таман за доручак. Пут нам је препречио један пастир са стадом ирваса упрегнутих у дрвене саонице. Љупких њушки знатижељно ме посматрају, подижу главу као да се намештају за фотографисање, а затим са својим власником нестадоше у жбуњу и даљини хоризонта.

Нигде на свету нема више ирваса него на Јамалу

По овим тундрама тумара више од 630.000 ових животиња, скоро четвртина свеукупне светске популације. Ханти од ирваса праве све - од одеће до посуда и четкица за зубе. Проводио сам сате заваљен у траву, посматрајући плашљива стада како пасу, како се друже и воле. То је прави спокојни живот тундре. Замишљам како је зими све прекривено снегом и како су ове веште животиње научиле да пробијају снег и лед и проналазе укусну траву која се скрива испод замрзлог покривача.

Мој хантски домаћин ми се поверио да више воли зиму него краткотрајно лето. То му је природније и лепше, а тврди и да је зими лакше старати се о ирвасима. ”Тада се лакше примећују на великом белом пространству”. Током лета овде скоро да не пада мрак, а зими четири месеца влада ноћ. Тада преко целог дана изнад ирваса и шатора небом просијава аурора бореалис а звезде падалице показују пут новим легендама и причама.

Пожелео сам да на санкама упрегнутим у ирвасе и ја нестанем на белом снежном хоризонту, на крају света, упијајући лепоту и живот дивљине, прамајке свега на свету.

Док сам се поздрављао са домаћинима тачно изнад наших шатора - чума, појавила се дуга. Над душама Ханта и ирваса, над пространством тундре и плавим језерима, над рибама које падају са неба и над случајним путницима, знам да вечито сија једна ледена сибирска дуга.