U Jamalu, tri dana sa nomadima tundre – tamo gde Sibir diše kroz šator

Zima u kostima, u pogledu, u vetru, vodi, zemlji, nebu. Zima u svakoj pori čoveka i životinje, u svakom titraju prirode i svakoj kapi vode. Kratkotrajno leto je samo predah i graničnik između dve zime. Za ljude koji žive u Jamalu minus četrdeset stepeni ispod nule smatra se blagom klimom, a škole obustavljaju rad tek na minus pedeset. To važi samo za osnovne i srednje škole, fakulteti čak i tad normalno podučavaju novu generaciju otpornih meštana.

Obradovao sam se pozivu guvernera Jamala da najbogatiju sibirsku provinciju posetim tokom leta, kada su temperature prijatnih petnaestak stepeni. Na Jamalu je sedište Gasproma ali i polarnih noći, tundre i domorodačkog ugrofinskog naroda Hanti koji žive rasejani u šatorima po ogromnom prostranstvu poznatom kao ”Kraj zemlje”.

Put, pruga i ispruženi Ural kroz žutilo tundre

Krenuli smo trajektom preko reke Ob. Sa mnom je vodič, sredovečni naučnik Ilja koji izučava sibirsku prirodu već nekoliko decenija, i vozač Sergej, Hant. Asfaltni put prostrt je kao beskrajni sivi kaiš preko žutog tepiha kojem se kraj ne nazire.

Začuđuje da su put gradili u ovoj nedođiji, ali mi Ilja objašnjava da se na kraju nalaze naftni terminali. Asfalta ima samo donekle; makadam je isprva od dobrog tucanika a zatim su rupe sve češće i dublje.

Put nije usamljen, prati ga u stopu železnička pruga. Njome povremeno prolaze trome metalne grdosije uz piskav zvuk koji rasteruje irvase.

Vozovi nisu česti ni svakodnevni. Pruga je u vlasništvu Gasproma, prenosi razne potrepštine za ovu kompaniju i tek povremeno služi i za prevoz putnika. Plavi, spori vozovi se uklapaju u sveopšte žutilo tundre. Čini se kao da su potomci mamuta ili drugih preistorijskih grdosija, kao da u ovom žbunju žive i traže sklonište.

U pozadini pruge ispružio se Ural kao lepotica iz bajki sa blagim brdašcima koji se nižu desetinama kilometara razdvajajući Aziju od Evrope.

Kada se pogleda sa brdašca ceo predeo izgleda mekano, nalik jastuku od različitog perja sličnih žućkasto-crvenkastih nijansi sa dve ukrasne linije: crnom prugom i sivim putem. Put i železnica su paralelne trase ljudskog napora u sveopštoj lepoti prirode, a železnički i drumski mostovi su uvek jedan pored drugog, kao braća blizanci.

”Orlovima su potrebna visoka stabla a takvih na severu zbog oštre klime nema. Kada su se pojavili mostovi, orlovi su iskoristili njihove stubove da sebi skuće dom, pa su naučnici otkrili da je ova populacija prativši put zašla mnogo dublje na sever nego ikada ranije”, objašnjava mi moj vodič Ilja i dodaje da su od tad naučnici po tundri postavili na desetine metalnih stubova sa platformom, da bi olakšali orlovima podizanje novih generacija.

Dakle, metalni mostovi su se srodili sa prirodom. Nadvisuju kristalno čistu vodu sibirskih vodotoka. Na padinama ispod mostova na desetine šiljaka svedoči kakav je graditeljski poduhvat potreban da bi se ovde bilo šta sagradilo. Ti šiljci sadrže hemikalije koje sprečavaju da se zemljište oko njih otopi.

”Površinski sloj zemlje ovde je zaleđen milenijumima, ali se zbog klimatskih promena sada otapa. To bi učinilo da se građevine sruše kao kule od karata”, slikovito mi opisuje Ilja.

Umesto benzinske pumpe, kanister pokraj puta

Put dugačak nekoliko stotina kilometara nema nijednu benzinsku pumpu. Zato vozači sa sobom moraju da nose rezervni benzin, a kako postoji samo jedan put, tj. istom trasom se moraju i vratiti, ponekad ostavljaju kanistere pokraj puta. Da bi ih lakše pronašli u jednoličnom predelu, na putu ređaju kamenje kao oznake gde im je skrovište. Ako nekome nestane benzina, slobodno se može poslužiti, a stvar je morala i obraza da u sledećem dolasku nadoknadi spasonosnu tečenost skrivenu u jarku pokraj puta.

Sam bog će znati kako je vozač po mraku uspeo da prepozna dogovoreno mesto, kada iz jaruge iskoči moj hantski domaćin, krupni robusni Hant na otvorenom džipčiću koji po travi vuče sanke na koje natovaramo naš prtljag. Ilja i Sergej će po mraku tumarati kroz žbunje do šatora, koji nazivaju čuma, dva-tri kilometra dalje u polju, a moj domaćin me poziva da ga priglim na džipčiću i zajedno sa njim skakućem po rupama.

Šator je podignut na uzvišenju s drvenim gredama, na utabanoj travi. Domaćica razduvava vatru tako što duva u starinski šporet sa čunkom. Devojčica u plavim čizmama i ljubičastoj trenerci, s cuclom u ustima - ima možda tri, četiri godine, gleda crtaće na starom laptopu. Struju dobijaju iz generatora, ali ga uključuju samo nekoliko sati pred spavanje. Rumene se lica devojčice, već je očvrsla, vidi se da joj ne smetaju ni zima ni grubi uslovi života, proteže se na raznobojnim ćebadima. Uskoro će krenuti u školu.

Deca se sakupljaju u škole širom tundre, voze se džipovima i irvasima, autobusima i helikopterima i smeštaju u specijalizovane internate tokom školske godine.

To je ostatak sovjetskog sistema, tako su i u najudaljenijim zabitima ljudi školovani i mnogo toga znaju o udaljenom svetu čiji odjek jedva do njih dopire. Kada je otac mog domaćina, deka-nomad, došao na večeru kako bi upoznao stranca, znao je mnogo o Srbiji, Jugoslaviji i odnosima naših zemalja. Iako nema televizora, čak i radio retko koriste, školovanje, a u poslednje vreme laptopovi i pametni telefoni učinili su da informacije o modernom svetu svakodnevno do njih stižu.

Domaćica u cvetnoj haljini, kao da je na plaži a ne u večnoj zimi

Jedva ima dvadeset godina, mada izgleda starije - oštra klima i teški životni uslovi čine da ljudi prerano ostare. Na grubo tesanom drvenom stočiću kratkih nogara užurbano postavlja večeru, istovremeno meša neku smesu na šporetu, pa ubrzo ceo šator zamirisa na meso. Posedasmo gladni što na pod što na malene stolice u polučučnju oko malenog stočića. Raširila je mušemu sa motivima Pariza i francuskih mondenskih letovališta.

Sa jednog drvenog šatorskog stuba posmatra nas ikona Svetog Nikole, zaštitnik putnika. Ova porodica je i dalje nomadska. U neprekidnim putovanjima vide iskon života i postojanja. Prihvatili su pravoslavlje, ali je religija još uvek osetljiva tema. Bili su veliki pritisci da se odreknu stare vere, prvo da bi bili ateisti i komunisti, a onda pravoslavci. Sila zakona i ohole vlasti ipak posustaje sa daljinom i strašnim zimama. Stara verovaranja su živa i uporna. Nisu sve porodice prihvatile hrišćanstvo, ali čak i kad to učine, mnogo drevnog ostaje da tinja u njihovom pravoslavlju.

Nude me sirovom očišćenom ribom. Irvasovo meso su skuvali u supi, a tu je i dezert - jagodičasto sitno voće koje raste u žbunju nedaleko od njihovog šatora. Na sto iznose hleb, malo luka, bombene i konfete iz udaljenog grada, malo salate i kajganu. Čaj je obavezno piće, a iznose i beloruski sladak mlečni proizvod u konzervi. Tako izgleda istinsko obilje u tundri.

Pokazaše mi prostor u šatoru namenjen meni i mojim vodičima. Po travi raširiše mušemu, na nju postaviše trošan stari tanki dušek i - moja soba je spremna. Sa suprotne strane šatora je ženski deo. On je lepši, sa nekoliko irvasovih koža i crevenkasto-plavom prostirkom prepunoj žutih, crvenih i zlatnih cvetova, cvetovima od nekoliko vrsta tkanine koja se kao zavesa spusti sa drveta iznad dušeka. Tako su dame noću skrivene od muških pogleda.

Kada smo legli sa spavamo, peć se ugasila. Tradicija nalaže da se noću ne loži, a za manje od pola sata hladnoća zauzme svaki pedalj prostora. Napolju je temperatura pala desetak stepeni ispod nule. Noćim sa svom odećom na sebi ispod tri ćebeta i opet cvokoćem od hladnoće. Tek tad spazih da na vrhu šatora, gde se spajaju sve noseće grede, gde i čunak izlazi napolje, zjapi rupa. Tako se prostor provetrava. Ilja mi objašnjava da noću ne lože ognjište čak i kad je minus pedeset! Umotaju se u kože irvasa i tako spavaju.

Najteže i najlepše u toku noći

Ujutru kad ustanu sva im kosa bude zaleđena kao hiljade ledenih iglica da nose na glavi. Tako mi opisuje buđenje Ilja a ja zamišljam kako su mi sve dlake na telu do jutra zamrznute. Nemoguće je utvrditi šta je razlog ovakvog običaja - verovatno neka davnašnji noćni požar od kojeg je neko nastradao.

”Najteže i najlepše u toku noći je vršiti nuždu”, kaže mi Ilja.

Pre zalaska sunca su mi pokazali mesto na kojem vrše veliku nuždu - u jednoj jaruzi podalje od šatora, dok se mala nužda vrši gde god čovek poželi. Ubrzo sam shvatio na šta je Ilja mislio. Nužda me je priterala da se iskobeljam iz ćebadi i po ciči zimi uputim kroz šatorska vrata, kad zapazih kako se aurora borealis razlila po celom nebu.

Komšije u susednom šatoru još uvek nisu zaspale, ognjište još gori kao i nekoliko sijalica. Ceo šator sija kao upaljen fenjer i treperi na hladnom reskom vazduhu tundre, spojen sa zemljom, spojen sa zvezdanim nebom. Aurora borealis nas zasipa zelenkastim i ljubičastim nitima, prekriva nas zvezdana prašina dok psi mirno spavaju na saonicama i ispred ulaza u šatore.

Domaćini su izabrali jedno od najlepših uzvišenja za svoj privremeni dom, podalje od puta da ih ne remeti saobraćaj, a dovoljno blizu da mu lako mogu prići. Nekoliko porodica koje se pomažu postavile su šatore jedan do drugog, i ovde ih ima četiri. Tu su samo leti, zimi se prebacuju na drugo mesto. Ova malena zajednica brine se o čak deset hiljada irvasa!

Usamljenički život u tundri i snažna zajednica

Nebo je poleglo po širokoj zemlji. Nema kraja žutom horizontu prošaranom jezerima i rečicama u kojima se ogleda nebo koje samo što ih ne dotakne. Nebrojene su nijanse žutog, zelenog i crvenog žbunja, kao da je tinta sa ovim bojama razlivena predelom. Sa uzvišenja se jasno vide stada irvasa koji slobodno pasu po prostranstvu. Svaki irvas je označen metalnim znakom ili šarenom ogrlicom, da bi se znalo ko mu je vlasnik. Život u tundri je usamljenički ali je zajednica snažna. To se najbolje vidi baš kod čuvanja irvasa.

Pošto nisu vezani, često se događa da odlutaju i da na njih naleti neko ko živi u udaljenom delu tundre. Ko god naiđe na tuđeg irvasa, primiće ga u svoje stado i o njemu se starati kao o svom. Odveli su me da mi pokažu golet sa drvenim oborima.

Na tom mestu je od kopita irvasa sva zemlja izrovana i bez vegetacije, pa odudara od horizota prekrivenog žbunjem. U prostrani ograđeni prostor jednom godišnje ili jednom u dve godine svi vlasnici krda uvode sve irvase. Tu ih razdvajaju po vlasnicima i uteruju u manje, takođe drvene obore. Ubrzo započinje novi ciklus, irvasi u tundri uporno bagatelišu trud svojih vlasnika, mešaju se sa drugim krdima u slobodi i širini tundre.

Pokazali su mi najznačajniji istorijski lokalitet - to je mesto na kojem je bio starinski ”zbor” - gde su irvase sakupljali najmanje četiristo godina.

Umivamo se kišnicom iz korita, a ispred šatora na trostrukom kocu nabijena je glava irvasa kojeg smo imali za večeru. Ispred ulaza u šator je parking za drvene sanke sa plstičnim kanistrima pobacanim nemarno po polju. Dete se penje po komšijskom šatoru, pa se spušta kao niz tobogan - to je najdirljivija scena koju ću videti u tundri. Nasmejani nevaljalac jedva se održava na vrhu šatre, a majka iznutra viče na njega da prestane sa igrom koja može da im uruši dom.

Danas je dan za ribolov

Ilja i Sergej su ovaj dan jedva dočekali. Priroda svakodnevno stvara i upija nova jezera po sibirskom prostranstvu. Naučnici smatraju da u Sibiru postoji više od šesto hiljada jezera, dok je 12.600 veće od jednog kvadratnog kilometra. Svuda na beskrajnom žutom horizontu plave se vodene oaze. Čini se kao da je zemlja otvorila milion plavih očiju u kojima se ogleda nebo. Čudesan je put kako ribe pronalaze način da žive u udaljenim vodotocima i da rastu do neslućenih dimenzija. Nekada poplave i izlivanja nastane jezerca ribom, nekada to učine podvodne reke, a povremeno se pticama izvrpolji plen i zasnuje život tamo gde ga ranije nije bilo.

Nisam strastveni ribolovac ali Ilja i Sergej nadomešćuju nedostatak moje ribolovačke strasti. Navraćamo do jedine prodavnice u tundri smeštene u džinovskom kontejneru. To je jedan privatnik otvorio pre više od decenije. Radi određenim danima kratko radno vreme. Ne dozvoljava mi da mnogo fotografišem, stidi se cena koje su više nego u gradu, mada to ne čudi - treba dovde dopremiti robu. Prodaje se sve, od keksa i kafe do pušaka za lov i ribarskih mreža.

Svraćamo u naselje Laborovaja, seoce poznato po učiteljici i književnici Ani Pavlovnoj. Trenutno je u drugom delu tundre gde podučava decu, ali zastajem pokraj njene kuće sa mnoštvom plišanih meda i igračaka u dvorištu. Ova izuzetna žena napisala je neke od najlepših priča o tundri, a zahvaljujući njoj na stotine mališana je završilo osnovno i srednje obrazovanje.

Zapazismo bačen pokraj puta kameni cilindar. ”To je deo uzorka iz središta zemlje, uzimani su uzorci specijalnim bušilicama kako bi se utvrdio sastav zemljišta, za analize u vezi sa iskopavanjima nafte i otvaranjem rudnika”, objašnjava mi Ilja. Pored nas je i turbina na vetar koja ovom seocetu daje struju. Ilja na njoj primećuje oštećenja i fotografiše, kako bi ih prijavio centrali, kad ja zapazih prostrano pravoslavno groblje zaraslo u travu.

”Tako Hanti sahranjuju svoje mrtve, prepuštaju grobove prirodi”, kaže mi Ilja koji je sujeveran i ne želi da se približi grobovima. Ja to ipak činim i nailazim na čudo - na svakom grobu su sanke! Na slikama mongolska lica Hanta, ćirilicom ispisani natpisi na njihovom jeziku. To su sanke osobe koja je tu sahranjena, a na sankama lični predmeti - poneki sud, cigarete, alat i rogovi ili kosti irvasa. Sa irvasima provode ceo život, sa irvasima odlaze na drugi svet. Sanke su simbol trajanja na ovoj zemlji, simbol borbe za opstanak i ljubavi prema tundri. Fotografišem, ali mi Ilja iz daleka dovikuje da to ne činim. Plaši se, stići će nas nebeska kazna…

Hanti veruju u sveopštu povezanost čoveka, životinja i zemlje. Sa majčinim mlekom upijaju stara učenja kako da čitaju znake u tundri, kako da pronađu tragove polarnog zeca u snegu, da naslute kuda zmija vijuga, da osete oluju na osnovu ponašanja ptica. Dušu imaju ne samo bića, već i oluja i zemlja. Vetar se može umilostiviti ili naljutiti, kao i sneg, kao i irvasi.

O tome razmišljam dok se nebo poprima narandžaste nijanse. Nad jezerom koje će možda već sutra upiti žedna sibirska zemlja, zalazi sunce. Nebo se sve više rumeni, liči na zažarenu pećnicu mojih domaćina. Dok Ilja i Sergije spokojno pecaju, ležem u travu i uživam u svetlucanju površine vode spojene sa sunčanom vatrom na nebu. Ulov nije bio zadovoljavajući, pa pred pokazak pomažem u postavljanju mreže na lokalnu rečicu. Ujutru smo se vratili na ovo mesto i zatekli punu mrežu ukusne ribe, taman za doručak. Put nam je preprečio jedan pastir sa stadom irvasa upregnutih u drvene saonice. Ljupkih njuški znatiželjno me posmatraju, podižu glavu kao da se nameštaju za fotografisanje, a zatim sa svojim vlasnikom nestadoše u žbunju i daljini horizonta.

Nigde na svetu nema više irvasa nego na Jamalu

Po ovim tundrama tumara više od 630.000 ovih životinja, skoro četvrtina sveukupne svetske populacije. Hanti od irvasa prave sve - od odeće do posuda i četkica za zube. Provodio sam sate zavaljen u travu, posmatrajući plašljiva stada kako pasu, kako se druže i vole. To je pravi spokojni život tundre. Zamišljam kako je zimi sve prekriveno snegom i kako su ove vešte životinje naučile da probijaju sneg i led i pronalaze ukusnu travu koja se skriva ispod zamrzlog pokrivača.

Moj hantski domaćin mi se poverio da više voli zimu nego kratkotrajno leto. To mu je prirodnije i lepše, a tvrdi i da je zimi lakše starati se o irvasima. ”Tada se lakše primećuju na velikom belom prostranstvu”. Tokom leta ovde skoro da ne pada mrak, a zimi četiri meseca vlada noć. Tada preko celog dana iznad irvasa i šatora nebom prosijava aurora borealis a zvezde padalice pokazuju put novim legendama i pričama.

Poželeo sam da na sankama upregnutim u irvase i ja nestanem na belom snežnom horizontu, na kraju sveta, upijajući lepotu i život divljine, pramajke svega na svetu.

Dok sam se pozdravljao sa domaćinima tačno iznad naših šatora - čuma, pojavila se duga. Nad dušama Hanta i irvasa, nad prostranstvom tundre i plavim jezerima, nad ribama koje padaju sa neba i nad slučajnim putnicima, znam da večito sija jedna ledena sibirska duga.