Sesibi i Amarna - kome su smetale reforme faraona Ehnatona

Tačno na mestu gde prestaje zelenilo, a počinje pustinja – sunce obasjava, bolje reći – svom silinom prži Sesibi, drevni grad na zapadnoj obali Nila, bio je hram koji je u 14. veku pre nove ere izgradio faraon Ehnaton, sin Amenhotepa Trećeg, graditelja Soleba.

Sve što je ostalo od Ehnatonovog hrama su tri visoka stuba unutar pravougaone platforme, koja se nalazi u većoj, takođe pravouganoj, strukturi.

Zbog ta tri stuba stigao sam do ove pustinje.

Neko će se zapitati: da li hram vredi tolikog truda? Svaki putnik će dati drugačiji odgovor. Kao što Sudanci u pustinji jasno vide prisustvo Boga, ko razume istorijski značaj i priču, čak i kad na licu mesta nema mnogo toga opipljivog, tu pronalazi različito zadovoljenje duha.

Ehnaton je napustio milenijumima uvažavan panteon bogova i proglasio verovanje u Atena, boga solarnog diska. To je najstarija zabeležena monoteistička religija.

Posle smrti faraona, hramovi su porušeni

Otpor sveštenika i naroda bio je ogroman, pa je odmah posle njegove smrti ovaj hram, kao i svi drugi koje je Ehnaton sagradio, porušen. Bes koji je izazvao bio je toliki da mu je čak u njegovoj grobnici svuda izgrebano ime, a brisan je i sa zvaničnih spiskova egipatskih vladara, tako da se za njega saznalo tek u 19. veku. Egipćani su verovali da zaborav na ovom znači i smrt na drugom svetu, pa je ta kazna bila jednaka dvostrukoj smrti.

Ehnaton je imao viziju da sve promeni, počev od religije i umetnosti. Odjednom više nema zapovesti da se vladari prikazuju večno mladi i zgodni. Napušta se ozbiljnost i strogost, linije postaju slobodnije i razigranije.

Ehnaton je odličan primer kako u reformama često reformator prvi nastrada: sa izraženim telesnim deformitetima, on je prvi ružan faraon koji je tako i prikazan na reljefima!

Njegova neprivlačnost bila je tema ozbiljnih studija, pa postoji više teorija od čega je bolovao. Egiptolog Robert Brajer zbog proučavanja procesa mumifikacije poznat kao Gospodin Mumija, tvrdi da su paukoliki prsti, izduženi udovi i lice visokog i suvonjavog Ehnatona posledica mutacije gena poznate kao Marfanov sindrom. Možda je baš zato Ehnaton toliko voleo sunce, jer ta bolest čini da je bolesniku često hladno.

Čudnijeg i zanimljivijeg faraona Egipat nije video, a stari svet – većeg reformatora.

„Još samo da je odlučio da ljudi hodaju na rukama, pa bi mu reforme bile kompletne“, našalio se jedan moj prijatelj egiptolog.

I Ehnaton je baš na ovom delu Nila rešio da sagradi hram svom novom bogu. Ne zna se zašto je izabrao to mesto, ali nije nemoguće da je radio proračune raznih vrsta, od položaja zvezda do toka Nila.

Boga je zamišljao bezlično i bestelesno, pa čak zabranjuje da se svevišnji likovno prikazuje, već se umesto njega prikazuje sunce.

Bog koji nije znao za mržnju i ljubomoru

Njegov bog nikoga ne kažnjava, ne zna za mržnju i ljubomoru – lišen je ljudskih osobina. Kakva je to bila razlika u odnosu na prethodna i buduća verovanja!

Religijom oduvek dominira strah od kazne, Bog je uglavnom prikazivan kao zahtevan i strog. O tome sam često razgovarao sa Vladetom Jerotićem.

Da li je Bog stvorio strah, ili je strah stvorio Boga? Da li čovek može i treba da postoji bez straha, i u kojoj meri? Da li je religija koja se zasniva samo na ljubavi pogodna za ljude? Da li je strah neophodan? Ima li ljudi koji ga nemaju? „Neustrašivi“ su psihički oštećeni, tvrdio je Jerotić.

„Strah je u kostima svih ljudi na zemlji. Čak i fetus oseća strah“, govorio je Vladeta Jerotić. Naravno, znao je mudri profesor, koji je strpljivo odgovarao na početnička verska pitanja, da je ljubav iznad svega, a veća vera znači i manji strah…

Ehnaton je učinio nezamislivo: ukinuo je pretnje strašnim mukama i sve rituale koji su se bazirali na strahu. Po njemu, sve što čovek treba da poželi tokom molitve jeste da ponovo ugleda božji sjaj, da dočeka novi dan, da se divi suncu. Možda baš ta želja u sebi sadrži strah – da se sutra nećemo probuditi?

Ehnaton je promenio i prestonicu

Ehnaton je odlučio i da promeni prestonicu, pa je umesto Tebe naredio da sto hiljada radnika gradi Amarnu u pustinji. Tri godine su, kamen po kamen, građene kuće, hramovi i palate, dugi nizovi zgrada u širokim ulicama, klesane su grobnice i formirani drvoredi. U „nedođiju“ je preseljeno četrdeset hiljada ljudi.

„Sunčani grad“ u celosti je usmeren prema suncu, hramovi čak nemaju krov.

To je bio prvi egipatski otvoreni grad. Dva i po milenijuma pre toga nije bilo dozvoljeno ljudima da vide statue bogova, niti da ulaze u hram.

Svaki, čak i simboličan kontakt sa bogom, bio je rezervisan za faraona i sveštenike. Jedanput godišnje su, na ceremonijama, statue iznošene, i samo tad bi ih narod izdaleka mogao videti.

Obično su smrtnici ostavljali darove pred hramom. A sada, odjednom, dozvoljeno je svakom da uđe u hram, dok statue Atona ne postoje!

Dakle, kada bih imao vremeplov, morao bih uploviti u doba Ehnatona ukoliko bih želeo bilo šta da vidim. Svako drugo vreme značilo bi posmatranje ograda hramova, a to baš i nije interesantno.

Amarnu sam, bez vremeplova, posetio svega mesec dana pre dolaska u Sudan, ali ni tamo nisam zatekao bogzna šta – čini se da je posle Ehnatona došlo sto hiljada radnika da, kamen po kamen, njegovu novu prestonicu razgrade. No, i po tome je Ehnaton pionir: prestonicu je sagradio kako bi oduzeo moć svešteničkoj kasti, ali je činjenica da 20. i 21. vek svedoče o inicijativama širom sveta da se glavni gradovi izmeste iz naselja. Čak i moderan Egipat gradi Novi Kairo usred pustinje.

Delo neobičnog faraona nadživelo je milenijume

Hteli su da ga izbrišu iz istorije, ali je njegovo delo nadživelo milenijume. Kako se razna osvajanja čine besmislenim upoređena sa inovativnošću i hrabrošću Ehnatona!

Život ovog faraona je na mene ostavio toliko jak utisak da osećam zahvalnost što mi se ukazuje prilika da izbliza pogledam tri preostala stuba njegovog hrama, podignuta po njegovoj naredbi pre tri i po hiljade godina. Čak je i ove stubove nemilosrdno vreme bacilo u prašinu, ali su ih arheolozi vrednim radom vratili da uspravno stoje.

Frojd je tvrdio da je Mojsije bio Ehnatonov sveštenik, a da se egzodus Jevreja dogodio kada su usledili progoni posle faraonove smrti. Lično se pridružujem istoričarima koji u ovu hipotezu ne veruju, ali je očigledno da je prvi čvrsti temelj monoteizma postavio Ehnaton. Postoji neverovatna sličnost između Velike Atonove himne i biblijskog Psalma 104.

„Nit je bio lep, nit je bio hrabar, nit je osvajao, nit je umeo da upravlja državom. Ali je umeo da izabere ženu“, kaže mi Sudanac koji me je dovde doveo.

Malo je ljudi koji su čuli za Ehnatonova dostignuća, pa i za njega samog, ali teško će se naći čovek koji nije čuo za njegovu suprugu – slavnu Nefertiti, i njihovog sinčića – Tutankamona.

„Jedna od najlepših žena koja je hodala svetom, Dama milosti, Slast ljubavi, Dama dve zemlje, Dama svih žena, Gospodarica Gornjeg i Donjeg Egipta, kako su je zvali, prikazana je sa žezlom i mlatilicom u rukama, poštovana kao božanstvo; bila je udata za faraona ružnog kao đavo. A njeno ime znači: lepotica je stigla“, kaže moj novi prijatelj.

„Svi su mislili da će supruga vratiti Ehnatona staroj veri, a ona ga je podržala i sa njim gradila novi kult. Ne znamo pouzdano, ali možemo da maštu zasnivamo na verovatnoći: moguće je da je dolazila i ovamo, da poseti hram svog supruga“, reče Sudanac, pa iz džepa izvadi sliku poznate Nefertitine statue koja se nalazi u berlinskom muzeju.

Tada sam prvi put poželeo da jedno od najlepših dela ljudskog stvaralaštva pre nove ere, lik Nefertiti koji je izvajao vajar Tutmozis, vidim svojim očima, pa ću se ubrzo posle putovanja Sudanom, zbog te izbledele i iskrzane Nefertitine slike, uputiti u Berlin gde Nefertiti važi za – najlepšu Berlinku!

Nefertiti u središtu prevare

Bistu je pronašao nemački egiptolog Ludvig Borhart 6. 12. 1912. godine. Nefertiti se od tada nalazi u središtu jedne od najvećih prevara u istoriji arheologije.

Borhart je vlastima prikazao neugledan predmet, bistu prekrivenu glinom, i dobio dozvolu za izvoz, pošto je u to doba bilo zabranjeno iznositi samo najvažnije artefakte. Egipćani od tada pokušavaju da je povrate. Tražili su je od svih nemačkih vlasti, pa čak i od Hitlera i američke okupacione uprave, ali bez uspeha.

Bista je pronađena bez jednog oka i sa oštećenim uvetom u Tutmozisovoj radionici.

Zamišljam prelepu Nefertiti kako satima stoji pred skulptorom, i umetnika koji se do ušiju zaljubljuje. U njemu se ne odvija samo umetnička, već prava emotivna borba: želeo bi da faraonovu suprugu odvede u postelju! Polagano joj prilazi i kao slučajno je dodiruje, da ispita njeno raspoloženje. Ona ne reaguje, pa on samog sebe ohrabruje, već se u mislima sladi… Tad puče šamar i atelje mu se okrenu oko glave.

Na svega metar od statue Nefertiti, pronađena je statua Ehnatona, razbijena u paramparčad: njega je, navodno, vajar razlomio na komadiće, ali, po ovoj teoriji, to nije mogao da učini i sa likom svoje voljene. No, otišlo je jedno oko…

Kako istoričari umeju da unište romantiku bez ikakvog razloga (pošto ni oni ne mogu da dokažu šta se zaista dogodilo, već takođe samo nagađaju), slikovito pokazuje teorija da oko nedostaje zato što je to bio školski model, primer na kojem su generacije novih vajara učile kako da naprave oko. Kad već ne znamo kako je bilo, dajem prednost neuzvraćenoj ljubavi!

Zna se da bista nikada nije napustila vajarsku radionicu, mada se o Nefertiti inače malo toga zna, pa čak nije sigurno koja je njena mumija, ni kako je završila svoj život.

Fascinantna je figura u Berlinskom muzeju: bela boja dobijena je od kreča, crna od uglja sa voskom, zelena od bojenog staklenog praha sa bakrom i gvozdenim oksidom… Čini se da toliko truda, znanja i osećanja dotad nije upilo nijedno umetničko delo. Nefertiti je poznata i kao najlepša Berlinka, a nalazi se čak i na nemačkoj poštanskoj marki.

No, na drugim reljefima i skulpturama njen lik ni blizu nije tako lep. Štaviše, ponegde mi se čini da je - ružna! Možda je samo lepota ljubavi nesrećnog vajara stvorila najlepšu ženu na svetu, pa se mi i posle toliko milenijuma zapravo očaravamo njegovom maštom.

Ehnaton je umro u svojoj dvadesetoj godini. Oboje imaju raskošne živote posle smrti, koji vekovima rasplamsavaju ljudsku maštu. Ehnaton je čak i danas priznat kao prorok u narodu Druze, koji živi na Bliskom istoku.

Sedim na temelju ogromnog stuba, jednog od mnogobrojnih koji su srušeni, zamišljajući kako Ehnaton i Nefertiti prilaze hramu dok svita za njima nosi darove.

U daljini na horizontu pustinje spazih suvo žbunje kako se leluja. Šiba ga vetar, čiji dah do mene ne dopire.

Suvi skakavci umesto ćevapa

Vodič izvadi zavežljaj iz torbe, razveza ga, pa mi pruži sitne hrskave komade mesa.

„Posluži se sušenim skakavcima. Ukusni su, prste da poližeš! Imali smo najezdu ove godine. Sve su nam useve pojeli, ni zrno nije ostalo. Onda smo rešili, kad su nam već sve pojeli, da mi jedemo njih.“

Tokom najezde se po osamdeset miliona skakavaca stušti na jedan kvadratni kilometar. Dnevno prelaze po sto trideset kilometara, a svaki dan pojedu koliko su teški. Užas u jednom zalogaju! No, ogladneo sam, jedem suve skakavce kao da su ćevapi.

Tlo po kojem hodamo je neravno, ispunjeno temeljima drevnih kuća. Prilazim ostacima odbrambenog zida koji je okruživao naselje. Velike debljine, očigledno je bio masivan i visok, a sad podseća na nizak nasip od pečenih blatnih cigli. Milenijumi su se sa njim igrali, retke kiše, često sunce i vetrovi omekšavali su i nanovo stvrdnjavali cigle, pa zid sad izgleda kao da će da poteče, slično Dalijevim satovima.

Prolazimo pokraj kule od osušenog blata, kosih zidova; liči na piramidu bez vrha, koja se, kao da je od tečne čokolade, takođe napola otopila. Metalne pumpe za vodu sve jače bruje kako se približavamo gradu. Liče na fabričke mašine iz 19. veka, postavljene na metalne železničke točkove.

Ehnatonove stubove miluju večernji zraci sunca izmešani sa maglom i snažnim mirisom Nila. Faraon i njegova Nefertiti spojili su nežno ruke u skulpturi u berlinskom muzeju. Vreme je umetničko delo davno razbilo; ostale su samo spojene šake. Svojim očima sam gledao kako nad njima zaljubljeni liju suze. Zna se da ljubav ne mari za milenijume.

„Tvoja ruka u mojoj ruci,

Telo mi drhti od radosti,

Srce mi je uzvišeno“,

piše u jednom staroegipatskom tekstu iz doba Novog kraljevstva.

Na vrhu blatnoga zida starog tri hiljade godina ptica peva kao da se slaže sa ovim stihovima.