Na sudanskom ostrvu Sai, milenijumi pod nogama - mešanje kostiju kao sudbina

Posle dugog puta ispunjenog pustinjskom prašinom, dočekuje me šumica palmi. Iza visokih stabala promalja se moćna reka. Sudanci su u žbunju ukotvili nekoliko plastičnih čamaca. Izvlače jedan za mene, pa krećemo ka najvećem ostrvu na celom toku najduže afričke reke. Zove se Sai, dugačko je dvanaest kilometara, široko pet i po.

Sai je pod zaštitom Uneska

Ostrvo se uzdiže iznad Nila, odakle se pogled prostire po beskrajnom toku vode, kao da nismo u pustinji. Svaki pedalj ostrva je prožet burnom istorijom, zbog čega je pod zaštitom Uneska.

Ponegde stoji razlupan automobil, mada su svuda, zbog arheoloških nalazišta, znaci da je vozilima zabranjen pristup. Asfalta nema, već samo prostrana peščana trasa po kojoj jure motociklisti.

Tlo je sasušeno i peskovito, mada nije u potpunosti lišeno zelenila. Kuće su od prirodnih materijala, uglavnom od blata, građene kao pre više vekova. Gigantski električni vodovi svedoče da mala naselja i danas žive.

Meštani ostrvo nazivaju „Zemlja Kalila“, po slavnom kompozitoru i pesniku Kalilu Frahu (1894–1932), borcu protiv kolonijalizma, čiji dom se ovde nalazi.

„Ovo je stub hrama iz doba najveće slave starog Egipta, kad je vladao Amenhotep Treći, pre oko 3.400 godina. Sad ulazimo u egipatski grad, ovde je bio trg, a pogledaj onamo, još uvek je pod isti kao što im je nekad bio u kući, od kamena.“

Svakim korakom preskačem vekove

„Rupe koje vidiš u tlu, to su grobovi iz vremena faraona. Iskopali su ih arheolozi sedamdesetih godina…“

Svakim korakom preskačem vekove, a katkad i milenijume:

„A ono je zid džamije iz 16. veka“, kaže dok hodamo ka otomanskoj tvrđavi od blatnih cigala, koja na brdašcetu izgleda kao drevni grad. Umalo upadamo u rupčagu koja se pojavila iznenada...

„Još jedan grob… star oko tri hiljade godina…“

„Bogme, treba paziti da ne postane star nula godina, tu ko upadne teško će se sam izvući“, primećujem.

„Zato ne puštamo da turisti obilaze ova mesta bez nadzora. Dogodilo se jednom da je neki Španac ceo dan i celu noć jaukao u raki, jedva smo ga čuli… Prvo ga čule žene, mislile da su duhovi, htele vatrom da isteruju nečastivog, mogao je biti živ spaljen...

Možda bi ga i našli posle nekoliko hiljada godina, samo bi zbunjivao arheologe, kako da objasne šta traže u egipatskoj grobnici španske nagorele kosti i poneka lična stvar iz ovog milenijuma…“

Posle mog odlaska arheolozi su rake zatrpali, upravo zbog bezbednosti.

U daljini, iza Nila, kao pozadina umetničke slike, uzdiže se planina sa ravnim vrhom, kao tron bogova. Najviša je u celom predelu, visoka preko trista metara.

„Možda je na vrhu bio hram, ali nema mnogo ostataka. To je prirodna kula-stražara odakle pogled obuhvata pola Sudana“, kaže moj pratilac.

Grobnice kao ulaz u središte zemlje

Uz Nil se proteže uzan pojas bujnog zelenila, a sve ostalo je – pustinja. Po ravnom negostoljubivom tlu, koje se jasno sa ovog brdašca vidi u daljini, prelamaju se nijanse crne, sive, bele, crvene, u talasima. Boje su prigušene, ali jasne, pa pustinja izgleda kao džinovska slikarska paleta.

„Uz dosta oruđa, ovde je pronađen kamen za mlevenje sa pigmentima boja star oko sto hiljada godina! To je jedna od prvih obojenih stvari na svetu“, objašnjava mi Sudanac, a mene ne čudi da su se, sa ovakvim pogledom, dosetili da zemlju koriste da njome oboje predmete.

Prolazimo pokraj zida od blata, uspravnog, okrunjenog vekovima, a na njemu – vrata koja sad vode iz ničega u ništa.

Brdašca izranjaju iz ravnice kao talasi. Dvadesetak niskih kamenih ploča, muslimanske oznake grobova, nalik krezavim zubima na dugačkoj uskoj humci, vode pravo do iskopina: rake stare oko dve hiljade godina nalaze se tik uz grobnice starih Egipćana.

Šetam pustinjom, čini mi se sve je ravno kao tepsija, nigde ničega nema, kad me iznenadi udubljenje u tlu, sa vratima iz kojih zjapi pomrčina. Staroegipatske grobnice počesto se čine kao ulaz u središte zemlje.

Džinovski zavrtanj od blata – tako izdaleka izgleda muslimanska grobnica iz 19. veka, na tri sprata.

Na brisanom prostoru pretvorenom u groblje mešaju se vekovi, a posmatrač stoji majušan kao mrav.

Zadihani Evropljanin gura kolica po pustari, zamotao čalmu oko glave pa sve hukće i pukće, a ima i godina.

Nosi hiljade izlomljenih delića keramike koje su arheolozi detaljno pregledali. Kada odaberu ono što je značajnije, ostatak će vratiti pod zemlju.

Rezervni točak kolica uzelo je nasmešeno detence, provuklo šipku i okreće ga kao igračku.

Na preporuku ambasadora Francuske iz Kartuma, uputio sam se na ovo ostrvo. Tu sam zatekao francuski tim arheologa, koji upravo rade na iskopavanju grobova iz perioda drevnih Egipćana.

Prilazi mi mladić u čistoj beloj košulji, sa crvenkastim šalom oko vrata, braon šeširom na glavi, urednom bradicom.

Mešanac Indijane Džonsa i pariskog gospodina. Baš takav je Vensen, Francuz, rukovodilac iskopavanja, čiji šal i šešir odaju pravog avanturistu, ali čistoća njegovih pantalona i košulje odudara od robinzonskih uslova oko nas.

Ja sam dovde putovao danima, spavao na otvorenom, ne sećam se kada sam se poslednji put okupao, a odeću nisam prao od Beograda. A on, kao da je upravo iskočio iz veš-mašine, mada je nejasno gde i kako ovde može da se opere veš…

„Dobro nam došao!“, kaže i prima me među svoj tim. Dva dana sam bio njegov gost, arheolozi su me vodili po iskopinama, ulazili smo u prastare grobnice, zajedno smo pregledali ono što su pronašli.

„Na Sai ostrvo sam stigao 1999. godine. Bio sam najbolji student, pa me je profesor, koji je u to doba upravljao iskopavanjima, poveo sa sobom. Dva meseca sam učestvovao u iskopavanjima i crtao predmete na koje nailazimo – to je bila početnička obuka“, započinje priču dr Vensen Fransinji (Vincent Francigny), istraživač sa Sorbone, koji tek beše postao direktor misije kada sam ih ja posetio.

Ovaj deo Nila pun je krvožednih bića, a lepotom i svežinom mami da se u toku vrelog letnjeg dana turista, ili arheolog, u njemu rashladi. Dve krokodilske glave stoje na ulazu u spavaonice da podsete da je ovo, ipak, divljina. Na zidu je i znak sa čeljustima i obaveštenjem da je svako bućkanje - na sopstvenu odgovornost.

„Pre dvadesetak godina mnogo ovaca su pojeli krokodili. Žalili smo se državi i stigli su lovci sa zaduženjem da im smanje populaciju. Arheolozi su dobili i pojeli dva krokodila, i to su njihove glave. Mi se i dalje kupamo u Nilu“, rekao mi je meštanin koji me je brodićem, a potom motorom, dovde dovezao.

Ostaci živog čoveka u grobnici

„Znamo u koje doba dana su krokodili aktivni, na kom delu obale, pa su susreti retki", nastavlja on. Znaju, kaže, i kako da se odbrane. Upamtio je da se poslednji put dogodilo da krokodil napadne čoveka pre više od tri decenije.

"Moj komšija je teško postradao", priča mi moj ljubazni vozač, "ostao je bez stopala".

"Ljudi krokodilima nisu ukusni, nogu je neman ispljunula, ali slaba je to uteha mom komšiji. Bacili smo ostatke u staru grobnicu, nije nam palo na pamet da će doći arheolozi da čeprkaju. I baš se tog mesta uhvatiše, čim su došli! Jedva smo im objasnili da su tu i ostaci živog čoveka“, objašnjava mi svu bizarnost arheoloških nalazišta.

Da li me to sa zagasitozelene površine Nila posmatraju gladne oči koje bi da provere koliko sam ukusan? Učini mi se rizičnim što u malenom čamcu plovimo preko tolikog vodenog toka. Prođe me jeza pri pomisli da se na isti način moram vratiti.

Uživati se u Nilu može i drugačije. Vensen je izneo svoj krevet i stočić na vrh brdašceta sa pogledom na rečni tok i na „Tron bogova“, pokraj kojeg sunce, maleno kao zlatna perla, polagano zalazi.

Tu meditira, razmišlja, broji zvezde čekajući san u dugim letnjim noćima. Šetamo po tom uzvišenju, nedaleko od njegove postelje, divimo se Nilu, a Vensen se priseća svojih prvih dana na ostrvu:

„Prvi put kad sam dolazio, dva dana smo kamionima grabili pustinjom kako bismo dovde stigli od Kartuma, nigde nije bilo asfalta. Sa sobom smo nosili mnogo hrane, jer ju je bilo teško nabaviti stotinama kilometara unaokolo. Postojala je samo jedna telefonska linija, i ja sam određenog dana u nedelji odlazio do kuće u kojoj se nalazila, kako bih se javljao porodici."

Vensen kaže da je vlasnik telefona hronometrom merio vreme: skupo se to plaćalo, po intervalima od trideset sekundi.

"Upoznao si tog čoveka", podseća me, "on je sad čuvar naših objekata i arheološkog nalazišta. Situacija je poslednjih godina mnogo bolja: glavna magistrala je asfaltirana, ima signala za mobilni, a na pijaci se prodaje roba iz Egipta. Pa ipak, boravak na ostrvu i dalje predstavlja logistički izazov“, kaže Vensen, mlad i obrazovan čovek koji odaje utisak uljudnog ali pomalo rezervisanog čoveka.

Međutim, veoma je predusretljiv i uvek je prijatno u njegovom društvu. Sa svakom rečenicom koju izgovori, nešto novo saznajem, i na tome sam mu zahvalan. Jedino nedostaje sudanska južnjačka srdačnost na koju sam već navikao.

„Glavni cilj mi je da izgradim pouzdanu istraživačku infrastrukturu ogromnog nalazišta", priča mi.

Započeo je sa mapiranjem mesta značajnih za arheologiju, kaže. Među važna otkrića spada pronalazak velikog bastiona koji nadzire Nil.

"Pronašli smo i do tada nepoznatu srednjovekovnu hrišćansku tvrđavu, neposredno iznad staroegipatskog grada – taj nalaz bih opisao kao spektakularan“, ponosan je.

Supa od tušta - odlična za spuštanje pritiska i holesterola

Zahvaljujem mu što me je primio pod krov svoje misije. Pitam ga da li ih moje prisustvo ometa u poslovima. Nisam očekivao da će mi pružiti prenoćište, da će me nahraniti supom od tušta (portulka) u koju su iscedili limun, i prihvatiti kao jednog od svojih.

To je jednogodišnja biljka visine petnaest do trideset centimetara, koja u svojim listovima zadržava vodu, pa je otporna na suše. Brzo raste, a u Evropi se smatra korovom.

Koristi se u narodnoj medicini za spuštanje pritiska, smirivanje infekcija i gastritisa, snižavanje holesterola. Poboljšava cirkulaciju, sprečava stvaranje ugrušaka u krvi, ali opterećuje rad bubrega.

Vensen kaže da retko kad neko ovamo dolazi: "Putovao sam dosta po Sudanu i znam koliko je teško obilaziti ovu zemlju, iako je narod gostoprimljiv. A dobro je i za naš tim da ljudi koji nedeljama, mesecima viđaju samo jedni druge i pričaju isključivo o arheologiji, vide neko novo lice, porazgovaraju o nekim drugim temama“, ljubazno mi odgovara da i njima znači moje društvo.

Tokom večere razgovor se poveo o tome kako sada nastaju nove naučne discipline koje pokrivaju preklapanje između više oblasti, što je ranije izmicalo proučavanju, pa kao primer navedoše književnost i matematiku.

I ja se istog trenutka setih našeg Pupina, Tesle, Milankovića i Mihaila Petrovića Alasa, koji su bili i izuzetni pisci. Pa ipak, meni se čini da je pre izuzetak nego pravilo da su naučnici prirodnih nauka odlični i u društvenim oblastima, a oni su to smatrali predrasudom.

Sedam eksperata za različite oblasti iz Evrope, različitih karaktera, godina, pogleda na svet, gurnuti su na udaljeno ostrvo da istražuju davno prohujale milenijume.

Svašta se pametno moglo čuti za tim stolom. Međutim, stekao sam utisak da su se na ovom ostrvu duplo izolovali: od sveta, ali i jedni od drugih.

Inteligentni, obrazovani, činilo se na momente da su, što bi rekao naš narod, „preučili“, pa teško prihvataju drugačija shvatanja. Preko svake mere protivnici predrasuda, stvorili su nove, sa kojima sam se prvi put ovde susreo.

Najbliže sam se sprijateljio sa doktorkom nauka Tošom Dupras, izvrsnom profesorkom i arheološkinjom, Kanađankom koja živi u Americi. Sada je na poziciji dekanke Koledža za umetnost i nauku u Teksasu.

Grobnice su pljačkane - kosti se izmešale

„Dobro došao u moj mali raj“, rekla mi je dok smo ulazili u njenu kancelariju. Svuda oko nas su skeleti, na stolu su delovi ljudskih kostiju, čitav jedan zid prepun je polica sa drvenim kutijama u kojima je smešteno hiljade ljudskih ostataka. Na svakoj kutiji je urednim rukopisom ispisan sadržaj: „Lobanje iz groba 26, iskopane 2010. godine“. „Rebra, iskopana 1997.“ itd. A ja mislim – malo ko ovako zamišlja raj…

U većini kutija je mešavina ostataka raznih ljudi. Grobnice su pljačkane, pa su se kosti tako izmešale, glasi objašnjenje, a meni, laiku, čini se kao da su kosti prošle kroz džinovski mikser. Oblika ljudskog tela nigde nema, svaka koščica je za sebe, a sve su izmešane u ogromnim hrpama.

Profesorka Dupras pažljivo uzima lobanju u ruke, čisti joj zube četkicom. „Da li da joj ponudim kalodont?“, pomislih.

Pri susretu sa smrću, humor stupa na scenu.

Profesorka pregleda i udubljuje se u svaku koščicu. Celo telo joj se upinje i fokusira na posao, vidi se da u tome uživa. Njen radni sto ima više kostiju nego tipična grobnica! Zapažam mumificiranu šaku pored hrpe vilica, rebara, zglobnih čašica…

Na polici stoji kamen sa isklesanim paunom i ukrašenim krstom – lokalno remek-delo staro osamsto godina. Većina kostiju je iz doba vrhunca nubijske kulture, od pre oko dve hiljade godina, dok je staroegipatskih znatno manje.

U zagrljaju mumificirane ruke

„Najveća sreća mi je kad naiđem na dugačku vlas kose! To je bingo u mom poslu. Tvoja kosa, to je mapa tvog života“, zbunjuje me, pa je ja molim da mi objasni.

„Voda koju piješ sadrži izotope stroncijuma. To je srebrnastobeo lak metal, poznat po tome što kada je zapaljen na vazduhu energično sagoreva, bojeći plamen u crvenoljubičastu boju. Oni se razlikuju zavisno od teritorije sa koje uzimaš vodu, a sa svakom čašom koju popiješ, polagano se talože u kosi", objašnjava mi.

"Sve dok ne ošišaš kosu, u njoj se nalazi trag svih mesta koja si posetio! Naravno, govorimo o vodi koja se nađe na terenu, to ne važi u moderno doba kada se kupovna voda iz Švajcarske pije na Tajlandu. U davna vremena toga nije bilo, pa na osnovu jedne jedine vlasi kose mogu da utvrdim kuda je sve osoba putovala! A to znači – kakve su kontakte sa drugim mestima održavali u celoj zajednici… Neprocenjivi podaci! Na osnovu kose saznajem i pol, starost, bolesti…“, uzbuđeno mi priča.

Ulazim u ostatke starih gradova, obilazim ruševine, ali i Sudance angažovane na iskopavanjima.

Žive u beloj baraci sa nekoliko metalnih kreveta i nargila za pušenje aromatizovanog duvana, i to im je sve bogatstvo: bogat je ne onaj ko mnogo ima, nego kome je malo potrebno.

Jedna devojčica iz ogromnih glinenih ćupova pretače vodu. U predvečerje, arheolozi se odmaraju na prostranoj terasi, dok su se mladi Sudanci okupili dalje, na obali, pa posmatraju kako teče Nil.

Predeo se nije promenio hiljadama godina, i ja zamišljam kako su isto tako tok moćne reke, pre dve, tri, četiri hiljade godina, posmatrali mladići čije su kosti sad izmešane u rukama dr Dupras.

Danas nije bila te sreće da pronađe prastare vlasi. Ali one su se uplele u moj san.

Celu noć sam posmatrao kako po pustinji igraju sudanske vile Ravijojle, kako se gole brčkaju u krokodilskim vodama…

Pred zoru vile uvijahu svoje duge kose oko mog vrata, stežući sve jače, dok ne počeh da se rastajem sa dušom. Tad spazih da me grli mumificirana ruka!

Preživeo sam tu noć, ali više nisam odlazio u profesorkin skeletni raj.