Svetinja u kojoj se Albanci svih veroispovesti zajedno mole

Sveti Antun svetac celog sveta

U dane pred praznik Svetog Antuna, koji Katolička crkva obeležava 13. juna, manastirska porta je mala da primi sve one koji dolaze da se pomole tom svetitelju.

„Ovo je najposećenija svetinja na Balkanu“, rekao mi je starešina manastira, otac Prelja Đurašaj, poreklom iz Crne Gore, koji u njemu služi poslednje tri godine.

„Tokom godine manastir poseti više od dva miliona vernika. Molitve se uslišuju, Gospod po molitvama Svetog Ante zapravo čini ozdravljenja, odgovara ljudima na njihove potrebe. Naravno, ovo nije jedino mesto Sv. Ante gde ljudi dolaze, ali na Balkanu ovo je najveće svetilište za sve Albance, katolike sa Kosova i Metohije, iz Severne Makedonije, Crne Gore. Bog stvara takva mesta po svetu u kojima daje veliku milost. Ovo ovde stvoreno je po duhovnosti Sv. Antuna“, rekao mi je otac Prelja naglasivši da se svetitelju mole svi oni kojima je uteha Gospodnja potrebna, bilo koje vere i nacije, i da po utehu dolaze ljudi iz svih krajeva sveta.

Obeležavanje praznika Sv. Antuna počinje više od tri meseca ranije, i to utorkom kada se u manastiru služe liturgije pet puta dnevno u 7, 9, 11, 15 i 17 sati, kako bi svi koji dođu mogli da prisustvuju molitvama koje se uznose tom svetitelju.

„Narod se moli, svako na svoj način, to je lepota ovog mesta kada vidite sve te različitosti pa često za ovo svetilište kažemo da je ekumensko mesto, mesto dijaloga gde se svi poštuju, gde svi dođu po svom uverenju, jer ovde od onih koji dođu polovina je katolika, a ona druga polovina muslimani, bektaši, pravoslavci i drugi koji veruju u Boga, a ne pripadaju nijednoj zajednici – ni hrišćanskoj, ni katoličkoj, ni pravoslavnoj, ni muslimanskoj“, uzbuđeno mi priča otac Prelja.

Da posetim manastir, mene je privukla radoznalost kada sam jednom prilikom prolazeći auto-putem koji vodi ka Tirani, a kojim se prolazi na putu do albanskog mora, videla reku automobila i ljudi koji se penju ka brdu na kome stoji ogroman krst. Pitala sam svog kolegu, muslimana iz Šištaveca, male opštine u kojoj žive Goranci na albanskoj strani Gore, kuda taj narod ide?

S puno poštovanja, uzdižući se sa sedišta u blagi naklon, Sajmir mi je rekao: „To je velika svetinja, katolički manstir u kome se mole i muslimani. Bio sam i ja tamo, i samo su me molitve sačuvale“, rekao mi je Sajmir i ispričao svoju životnu priču kako ga je, devedesetih godina sada već prošlog veka, Šna Ndou, kako ga Albanci zovu, sačuvao preko makedonskih brda, kada je pešice iz Albanije emigrirao u Grčku.

Trinaest utoraka pred praznik Sv. Antuna, obeležava se u svim franjevačkim, ali i drugim crkvama posvećenim Sv. Antunu. Otac Prelja mi je ispričao da je to počelo u davno vreme.

„Bračni par nije imao dece, bili su u zajednici 22 godine, želeli su porod. Žena se molila Sv. Anti koji joj se ukazao jedne večeri i obećao da će imati dete, sina. I ona je ubrzo ostala trudna, rodila je sina. Prethodno joj je rekao, napravićeš jednu devetnicu (devetnica je molitva koja uključuje devet koraka, devet molitvi koje se upućuju tokom određenog perioda, ili jedna ista molitva koja se ponavlja devet puta, npr. svaki dan tokom devet dana ili jednom nedeljno tokom devet nedelja), jedan molitveni hod od devet utoraka, ili devet dana se moli za ono što ćeš dobiti. Dobila je sina i radovali su se kada su saznali. To je bilo prvo čudo. Drugo čudo dogodilo se kada je dete rođeno – imalo je velikih problema telesnih. Ponovo su molili Gospoda da dete potpuno ozdravi, i Bog je učinio da to dete ozdravi. Od tada se počelo praktikovati 13 utoraka. Žena se molila devet puta zaredom, pa je pojačala svoju molitvu na trinaest utoraka, u trinaest nedelja, i tako i mi danas obeležavamo sećanje na taj događaj i čuda Svetog Ante“, ispriča mi je otac Prelja.

U stenama nad kojima se izdiže manastir Sv. Antuna, u kome me sve podseća na naš Ostrog, nalazi se i isposnica Sv. Vlaha, svetitalja koga praznuje Albanska autokefalna pravoslavna crkva. Progonjen od Rimljana početkom četvrtog veka nove ere, pre priznanja hrišćanske crkve za zvaničnu, podvižnik je bio upravo na tom mestu gde će kasnije biti sazidana crkva posvećena Bogorodici, a potom dolaskom franjevaca biti iznedren manastir Sv. Antuna. Kada su ga zarobili, tražili su da se odrekne svoje vere i Hrista, što Sveti Vlah nije želeo. Pogubljen je nadomak Drača na mestu gde se i danas nalazi njemu posvećen manastir.

Otac Prelja mi je ispričao da je u ono zloglasno vreme vladavine Envera Hodže, kada su 1966. poslati vojnici da poruše preostale zidine prethodno uništene crkve, mnogi od njih su ostali paralizovani. Narod svedoči, kaže, da se dogodilo neko čudo dok su rušili crkvu. Vojnici su poslati u inostranstvo na lečenje, a režim nije hteo da prizna da se tu nešto dogodilo, već da su se vojnici otrovali od hrane.

„Polako su se izlečili, trebalo im je vremena, nije bilo pitanje dana“, rekao mi je otac Prelja naglašavajući da su manastir i crkva obnavljani polako. „Prva misa služena je 1991. godine, i tada je u neku ruku režim bio na snazi, pa ovdašnji mediji nisu izvestili da je u manastiru održana služba, već da je veliki broj omladine bio na pikniku iznad Ljaća, svuda je komunistički režim bio težak, ali ovde je bio poseban“, zaključio je otac Prelja.

Manastir Sv. Antuna u Albaniji pripada Franjevačkom redu monaštva, biskupiji Drača i Tirane, duhovno biskupiji u Skadru.