Severni Atlantik u februaru, more 0,3 stepena, kupanje? Može!  

Rejkjavik, 2. februar 2024.

Poslednji dan boravka na Islandu, fascinantnom ostrvu leda i vatre, gde priroda menja ćud svakih nekoliko minuta.

Čas vam snežna mećava briše lice i tera suze na oči, čas vam prijatno zimsko sunce miluje obraze. 

Želela sam još jednom da se okupam u termalnim bazenima, kojima Rejkjavik (čije ime i znači „zaliv koji se puši“) obiluje, i čije sam blagodeti već iskusila.

Nadala sam se da ću posvedočiti i erupciji obližnjeg vulkana, spremao se, kažu: samo što nije, ali nije mi se posrećilo. Izbljuvao je lavu tek kada sam otišla. 

Nema ništa lepše nego kada se, dok veje sneg i spoljašnja temperatura pada ispod nule, brčkate u toplom bazenu, okruženi mirisom sumpora i parom koja vam magli pogled. Pa malo plivate u olimpijskom bazenu, malo se odmarate u toplim kupkama od 39 do 42 stepena. Vreli vazduh vam žari nozdrve u sauni, pa šok u hladnom bazenu od 10 do 12 stepeni, koji vam u sekundi zaledi krv u žilama.

I tako u krug dok ne zanemoćate.

Bila sam i u nestvarnom mističnom ambijentu Tajne lagune (Secret lagoon), na čuvenom islandskom Zlatnom krugu (Golden circle), gde okruženi divljinom vulkanskog pejzaža, gazite po crnom šljunku u prvom termalnom kupalištu u zemlji, koje datira još iz 19. veka.

Ali dvojica španskih turista koje sam upoznala preporučila su mi još jedno mesto u Rejkjaviku, geotermalnu plažu Nautholsvik, oko pola sata hoda od mog hotela. Na slici sam videla simpatičan bazen, koji se pušio, smešten na samoj obali, tik uz peskovitu plažu u južnom delu grada. 

I reših da se tamo zaputim. Put me vodio od multimedijalnog muzeja Perlan, koji je poput vasionskog broda stražario na brdu iznad grada, kroz šumu četinara, tako retku za ovu zemlju divljine i pustoši, i debele naslage leda i napadalog snega. 

Prava zimska idila. Doduše, samo na trenutak, jer bi se ledeni vetar za tili čas uskovitlao tako da ne vidite ni prst pred nosom. Prethodno sam bezuspešno pokušavala da napravim fotografije sa panoramskog vidikovca u muzeju. Kako bi grupa posetilaca izašla na terasu, snažni vetar bi zaduvao takvom jačinom da ste imali utisak da će sve da nas prebaci preko ograde, pa vam je jedina misao bila kako da sačuvate živu glavu, na fotografije više niko nije ni pomišljao. Zaposleni u muzeju momentalno su zatvorili vidikovac. 

Setila sam se školske lektire, Mate Lovraka, Vlak u snijegu, dok sam se spuštala kroz šumu, proveravajući svako malo dži-pi-esom da li sam na pravom putu.

Kad sam izbila do obale, tu je već bila prava snežna mećava na brisanom prostoru, ali nekako sam uspela da se domognem u terenu ukopane zgrade kupališta sa svlačionicama i tuševima.

„Ovo je trenutno najbolje mesto za boravak u Rejkjaviku“, kroz osmeh mi je rekla simpatična prodavačica karata.

Bacila sam pogled na tabelu sa podacima o temperaturi koji se svakodnevno ažuriraju.

Napolju je bilo samo minus jedan, zbog vetra sam imala osećaj da je najmanje minus deset. Temperatura mora bila je 0,3 stepena. I lokalni vodič mi je prethodnog dana rekao da je temperatura mora izuzetno niska ove zime, da se na nekim mestima i zaledilo, što se retko dešava. 

Ali zato je u vrućem bazenu bilo prijatnih 39 stepeni.

Ubrzo sam se našla u njemu, poput ostalih lokalaca, sa vunenom kapom na glavi. Potpuno neuobičajeno za mene, uvek gologlavu i spremnu da se zagnjurim, ali „kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin“.

Uživala sam u pogledu iz toplog bazena na plažu u zalivu prekrivenu snegom, i niz kuća prekoputa, koji su čas bili okupani suncem, čas zavejani novim pahuljama, dok mi je vetar na ramena i glavu povremeno nanosio pesak sa obale.

Atmosfera je zaista bila nestvarna, a onda sam primetila da se poneko od kupača, s vremena na vreme, zaputi ka plaži i bućne u ledeni okean, pre nego što se ponovo vrati u toplinu bazena ili parnog kupatila pored. Uglavnom su na rukama i stopalima nosili specijalne rukavice i nazuvice, da lakše izdrže hladnoću i pređu preko snega do mora.

Zimski sam plivač, nije tajna, ali do sada sam se zimi kupala uglavnom u prijatnom Mediteranu, na Peloponezu ili u Atlantiku, ali mnogo južnije. „Overavala“ sam u januaru plaže u Portugaliji i Maroku, ali ne verujem da je temperatura mora ikad padala ispod 12-13 stepeni. Kada sam krenula u Nautholsvik, ni na pamet mi nije padalo da ću pasti u iskušenje da se bućnem u Severni Atlantik. I to na temperaturi mora od nula stepeni. Ni Španci mi nisu pominjali kupanje u moru. Doduše, priznali su da se ne kupaju zimi čak ni u Alikanteu, gde imaju stanove.

Ali radoznalost i želja za podvigom bili su jači i rešila sam da i ja probam. Namera mi je bila da telo prvo pripremim boravkom u parnom kupatilu i hladnim tušem posle toga.

I krenula sam. U običnom dvodelnom bikiniju, bosa i s kapom na glavi.

Najteže mi je bilo da dođem do mora. Promrzla, inače osetljiva stopala, upadala su mi u tvrde naslage snega koji se skorio preko peska na plaži. Ali posle prvih nekoliko trenutaka, više nisam osećala ništa - ni bol, ni hladnoću, ni noge. Bilo mi je samo važno da se domognem mora.

Pesak pod otupelim stopalima delovao je čudno i meko dok sam ulazila u vodu do pojasa, samo da mi bude dovoljno duboko da mogu da zaplivam.

Osećaj ushićenja, radosti, prijatnosti što ste uspeli u izazovu koji ste sebi postavili. Puls je skakao, a srce mi igralo dok sam napravila tih dvadesetak zaveslaja onako obično, prsno, ali bez zaranjanja glave u more, na kojoj je nahereno stajala pletena kapica. Prijatne iglice bockale su mi telo, kao da me u moru dotiče stotinu bezopasnih ježeva.

Osmeh mi se nije skidao s lica. Ni meni, kao ni nekoliko mladih žena s kojima sam se usput mimoišla, dok su se s plaže vraćale u bazen. 

A kada vam tako promrzlo telo ponovo uđe u toplinu termalnog izvora, koju u prvih nekoliko trenutaka ni ne osetite, prvo vas blago opeče, a tek na kraju grč popušta i ponovo se opuštate u toploj mineralnoj vodi koja vam prija više nego ikad. 

Na bazenima sam ostala gotovo četiri sata, i kad je već pao i mrak. U međuvremenu sam se još dvaput okupala u ledenom okeanu, potrudivši se da ovog puta ponesem i telefon i ovekovečim svoj mali poduhvat. 

Dok je sneg padao sve gušće, a vetar duvao sve jače, nije me mnogo bilo briga što ću jedva naći put do hotela nazad, što će me zbog hladnoće izdati i dži-pi-es, što će mi noge biti mokre kada stignem, a kapa natopljena i puna peska. Obrazi su mi se žarili poput obližnjeg vulkana, a krv strujala venama brže nego ikad.