Kraj jednog putovanja Kenijom: Ploviti se mora, živeti ne

Na pristaništu gradića Siju čekao sam sa prijateljicom Dolores brod za grad Lamu, kad sam na plaži ugledao dvojicu ribara kako sede u prostom starom jedrenjaku.

„Dobar dan, ja sam Viktor iz Srbije, spreman sam da zaplovim vašim morima, ali svi mi traže previše novca.“

„Ja sam Bađi, mornar iz Kizingitinija, sela na Pateu. Brate iz Srbije, koliko možeš da platiš?“

Dozivale su me katarke skromnog broda

I tako sam odlučio da napustim lepu Dolores i krenem svojim putem, po moru. Bila je iznenađena mojom odlukom: „Ali ti znaš da je u blizini Somalija... Zar ćeš zaista tek tako ploviti po moru sa nepoznatim ljudima? Mogu te lako kidnapovati“, pokušala je da me odgovori, ali su me katarke i jedra tog skromnog broda tako dozivali da nisam sumnjao da je odluka ispravna. Uostalom, kako kaže mornarska poslovica, ploviti se mora, živeti ne.

Bađi je sa nama poveo svog siromašnog rođaka Mađija. Lice mu odiše prostodušnošću, sa četiri prednja izrazito razmaknuta zuba koji stalno vire iz mesnatih usana. Bradica mu je kratka i uredna, mada odeću nije prao barem nekoliko godina, puna je fleka i poderotina. Brzo se navikavam na taj izgled i spoznajem skromnog radnog čoveka, koji zadatke spremno i srčano izvršava.

Bađi je kapetan, a Mađi je njegov mali od palube. Nije dugo prošlo, a u loncu spazih leđa i rep velike ribe.

„To je naš ručak. Sad će Mađi da pripremi i pirinač“, kaže Bađi. Dok sam uživao u nebu, suncu i moru, Mađi izvadi, ne znam otkud, delove šporeta, koji je začas sklopio: na tiganj je stavio popreko dva drveta, na njih lonac, a na njega još jedan lonac – umesto poklopca.

Prvo je u loncu na blagoj vatri skuvao pirinač, a zatim je rasformirao svoju skalameriju i tiganj pretvorio u roštilj za ribu.

Bađi za to vreme namešta jedra i „opipava“ vetar. Naš brod nema motor i jedina snaga biće nam vetar. Ako ga nema, sačekaćemo, ako duva u pogrešnom pravcu, zna Bađi kako možemo da se ipak pomalo krećemo.

Brodolomnik s pustog ostrva

„Žurimo se jedino ako se vetru žuri. Može se dogoditi da satima čekamo da dune pravcem i jačinom koji su nam potrebni“, objašnjava Bađi.

Naš brod je sasvim prost, čak nema pravog poda, već samo grubu daščanu konstrukciju. Gomila starih ribarskih mreža nemarno je bačena ukraj, pošto nismo poneli hranu i posle ovog obroka moraćemo sami da lovimo. Pokraj nas promiče još jedna barka.

I njihova su jedra, poput naših, veća od broda. Kapetan se tako popeo na katarku da sa nje visi, kao da je seo na držač oblaka, pa konopcima upravlja nebom.

„Ručak je spreman!“, najavljuje Bađi, dok njegov posilni za tri dana putovanja neće izustiti ni jednu jedinu reč. Ustručavao sam se da pitam da li je nem ili samo ne želi da priča.

Vredan kao pčela, hitrih pokreta i spokojnog pogleda, velika je zagonetka na mom putovanju. Pre podne bi mi izgledalo da je svaki njegov atom usredsređen na posao, da u njegovom životu nema ničeg do ovog broda i mora. Ali po podne, kada bi sve zadatke posvršavao, zagledao bi se u dalek horizont, netremice promatrajući liniju gde se spajaju nebo i more.

Tada bi njegovo grubo lice dobilo blaže crte. Pretvarao se, činilo mi se, u antičkog filozofa. Krajičkom oka sam ga posmatrao dok lagodno sedi na ogradi broda, pokušavajući da dokučim tajnu koju ćuti. O njemu ni Bađi kao da ništa nije znao; rekao mi je samo da ga je pokupio kao brodolomnika sa jednog pustog ostrva.

Sunce se razliva po oblacima, zraci skakuću po nebeskim merdevinama od prugastih oblaka. Riba poprima poseban ukus dok je jedemo na otvorenom moru sa mirisom okeana. Oblaci se polagano preobražavaju i sad mi liče na konjicu sa faraonskih grobova koja galopira iz starog Egipta. Celo okruženje postaje žuto, pa sve crvenije; kao da se vulkan rasuo po nebu i rodio Mesec.

Mađi se sklupčao na pramcu uz jedro, naslonio glavu na obod broda i zaspao. Stižemo u Kizingitini kad već uveliko beše pala noć. Bađi me, ipak, vodi u obilazak, pokazuje mi džamiju, i noću otvorenu za molitve.

Dolazimo u kuću njegovih roditelja: dvoje staraca ustali su u pidžamama da nas pozdrave, a zatim se povukli u svoje odaje. To je betonska straćara, hladna, bez maltera, sa šarenim zavesama razastrtim preko zidova kako bi prikrile siromaštvo. Na podu mi raširiše tepih, pružiše mi jaknu umesto ćebeta i tako sam zaspao.

Siluete na narandžastom horizontu

Bađi me budi u svitanje. Treba dočekati sunce na okeanu! Još uvek nije izašlo, na samim je vratima horizonta. Trojica ribara na jedrilici koja se udaljava pretvaraju se u bajkovite siluete na narandžastom horizontu, pa ceo predeo deluje umirujuće. Čim zaplovimo, upravo takve senke postaćemo i mi. Sunce se promalja i stvara žuti put po okeanu sve do nas.

Nekome je uspeh da dobije povećanje plate, da kupi skup automobil, ali ja ovakve trenutke, kada osećam prirodu svom silinom, smatram najvećim dometom mog života.

Bađi dovlači plavi prljavi dušek na brod. Zauzima skoro celu palubu, ali putovanje će biti udobnije.

„Večeras spavamo na otvorenom moru“, reče. Plovimo onako kako su putovali ljudi pre hiljadu godina. Ako nas uhvati oluja, spopadne kakva nevolja, nemamo načina da to nekome javimo, niti da se igde sklonimo, a te njegove reči, uprkos veštini i iskustvu, nisu sasvim oslobođene strepnje.

Nemamo odredišta, niti bilo kakve želje za odredištem: krećemo se ka severu. Nailazimo na ostrvo Manda Toto, poznato po najboljem ronjenju u ovom delu Afrike. Bađi je za mene nabavio opremu i pribor za ronjenje i ja spremno skačem među šarene ribice i morske zvezde.

Međutim, lako je skočiti sa broda u more, a sasvim druga priča popeti se bez pomoćnih stepenica. Mučim se, udaram rukama i nogama, i samo zahvaljujući Bađiju uspevam da se strovalim preko ivice broda na plavi prljavi krevet, okrepljen svežom morskom vodom.

„Imamo slepog putnika!“, uzviknu Bađi i pokaza na raka koji se skrio u maleni prostor između dasaka na podu. Okrugle račje oči gledaju nas u čudu, kao da smo zalutali mi, a ne on.

Ploviti bez kraja, gledati u sunce i nebo i mirno more, to je današnja zapovest.

„Bađi, zašto si na krmi istakao baš žutu zastavu? Zar to ne znači da smo u karantinu, da je brod uhvatila neka zarazna bolest?“ – pitam.

„Jedino tu zastavu imam, a ne kreće se u plovidbu bez zastave. Zarazna bolest... Može se reći. Zarazili smo se lepotom, zar ne?!“, dovitljiv je Bađi.

Baca ribarske mreže u more, bliži se ručak, a na brodu nema ničega.

Tri cigarete za kesu punu ribe

„Okean je ovde prepun ribe. Nema šta tu nisam ulovio: tunu, marlina, barakudu...“, nabraja Bađi čitav niz imena riba kojima se u mašti već sladi. Prolaze sati, ja leškarim i uživam u plovidbi, Bađi sleže ramenima i kaže: „Nema ništa. Neverovatno. Ostaćemo gladni.“ Ja se ne uzrujavam, jedan dan se može i bez hrane. Nešto kasnije u daljini ugledasmo ribarski brod i Bađi usmeri jedra ka njemu.

„Ništa nisam ulovio, a gladni smo“, kaže ribaru čim smo prišli.

„Ja sam svašta ulovio, ovoliko sigurno ne mogu pojesti“, odgovara dobronamerni čovek pružajući mu kesu prepunu riba, čija leđa izgledaju kao da su prekrivena žutom maramom sa crnim tufnama. Bađi mu nudi novac, ribar odbija, pa Bađi nudi cigarete i on uzima tri.

„Na moru smo svi braća i uvek ćemo pomoći jedan drugom, mada se prvi put vidimo i verovatno se više nećemo sresti... A sada te vodim na jedno mesto koje ćeš spominjati dok si živ“, reče Bađi i hitro se pope da podesi jedro, dok je Mađi već izvadio tiganj i namestio roštilj. Nadleće nas jato krupnih belih ptica sa velikim crnim krilima: htele bi i one koju ribu, no kao da znaju da im nećemo ništa dati, spremno se zaleću u pučinu i same love, znatno uspešnije nego mi. Sunce mi prži lice, koža crveni. Talasi nas lelujaju kao u džinovskoj kolevci i ja dremam.

Približavamo se ostrvu Kivaju – dugačkom bajkovitom peščanom sprudu, delu prirodnog rezervata poznatog po tome što su temperature tokom cele godine između dvadeset dva i trideset četiri stepena Celzijusova. Po sredini uskog, dugačkog ostrva niz dina kao da nadgledaju beskrajnu plažu bez ijednog čoveka. Poneke su goluždrave, a gde-gde zbog bilja izgledaju kao da su pustile dugu tršavu kosu.

Nisu visoke, tako da se čas penjem na njih i odozgo razgledam plažu, a čas se spuštam i zaranjam u okean. Za mnom ostaje krivudav trag stopala utonulih u topao mokar pesak, kao i mnoštvo grudvica peska raspoređenih u pravilne cvetove.

„To rakovi kopaju, grade svoje kućice“, objašnjava mi Bađi i odvodi me da pogledam jednu malu liticu: stotinak metara dugačku crnu penušastu stenu nalik na okamenjene plamenove.

Ketrin iz Holandije došla je da traži sebe pa kidnapovana

Najednom sam ugledao ženu posred peščane dine: visoka, plava, velikih grudi, tena svetlog kao da joj koža nikada nije videla sunce. U letnjoj starinskoj haljini, poput dama od pre nekoliko stoleća, samouvereno kaže:

„Ja sam Ketrin. Došla sam iz Holandije da ovde tražim sebe.“

Ne verujem u to da se čovek može naći ma gde osim u samom sebi, a granica Kenije i Somalije naročito mi deluje nepodesno za tu vrstu potrage. Duhovnost koju sam osetio na Tibetu bila je duhovnost pravoslavlja jer sam nju doneo sa sobom. Nažalost, svedok sam da su ti koji su se tražili vrlo često na putovanjima sebe potpuno izgubili, suočeni sa teškoćama puta.

Ne pitam Holanđanku da li je uspela da se pronađe jer mi se čini da se ovde mogu naći samo ribe, pesak, kokos i sunce. I poneki terorista iz Somalije.

Posle nedelju dana čuo sam da je kidnapovana, tako da ne samo što se nije našla, nego su je i bližnji, barem privremeno, izgubili. Ne znam kako se ta priča završila...

„Nije opasno kada mi tu dođemo na sat-dva. Čak i ako zlonamernici saznaju da smo tu, otići ćemo pre nego što se oni organizuju i stignu. Ali ostajati danima ovako blizu granice, zaista je rizično. Upamti, kad ideš u problematična područja – projuri tako da ni ti, a ni oni koje si tamo zatekao, nisu sigurni ni da si dolazio!“, daje mi Bađi spasonosan savet.

Približavamo se naselju od svega nekoliko kuća. Na jednoj lađi kao što je naša desetak ribara se vraća iz ribolova i ja shvatam koliki je luksuz što ovaj brodić imam samo za sebe. Oduševljavaju me visoke drvene katarke obavijene kožnim jedrima, koje su se sa čamaca ustremile u nebo.

Jedan meštanin oštrim udarcima raseca dugim nožem tek ubran kokos i nudi nam posluženje pre nego što nastavimo plovidbu.

Nije potrebno meditirati godinama da bi se dosegla nirvana, potrebno je samo zaploviti Indijskim okeanom i sačekati zalazak sunca.

„Ovde ćemo noćiti“, reče Bađi, odredivši prostor posred mora, kao da je neka velika razlika u kojem delu će se ukotviti. Polegasmo i zaspasmo: oni ophrvani radom, ja utiscima.

U gluvo doba noći začujem buku. Ništa se ne vidi, kao da je neko ugasio svetlo na nebu, nigde meseca, nijedne zvezde. Samo zvuk koraka, saplitanja i šum vetra.

„Moramo otići odavde, nisam izabrao dobro mesto za noćenje“, sumorno izjavi Bađi, a ja ga pitam o čemu se radi.

„Ovaj vetar nagoveštava oluju... Ako nas zatekne na otvorenom moru, biće nevolje.“

Dok smo, po mrklom mraku, hitali ka obali, more se gibalo sve više. Postajalo je ćudljivo: čas bi izgledalo kao da se primirilo, čas bi nas uzdizalo i spuštalo, uz strašan potmuli zvuk talasa što istovremeno tutnje sad blizu nas, sad negde u daljini – zvuk nalik rikanju divljih životinja. Voda je polako uzavirala, a poneki mesečev odblesak pokazivao je kako se prema nama kreće beskrajan niz pokretnih brda crnih kao katran što su se podvlačila pod naš brodić.

Ribolov u prodavnici uvek je sigurniji

Budio se iskonski bes iz dubina i obuzimao tminu: iako skoro ništa nismo videli, osećali smo i mirisali nadolazeću ljutinu mora. Povremeno bi nas talas tako podigao da se činilo kao da se približavamo munjama, koje bi na trenutke rasparale pomrčinu obojivši celo nebo u jarku bakarnu boju. Zatim bismo poleteli kroz vazduh, ubrzo ljusnuvši o čvrstu površinu vode: činilo mi se da će se naš brod od tih udaraca rasprsnuti u komade. Dva sata, koliko je trebalo do tupog udarca trupa koji nas je zaustavio u luci, činila su mi se kao cela noć.

„Stigli smo na sigurno. Ovo je plaža kraj jednog malog naselja“, kaza Bađi, i mi pokušavamo da se primirimo i vratimo u snove.

Probudio sam se u šoku: naš brod je bio tako nakrivljen, da sam se pitao kako je moguće da smo pod takvim uglom uopšte spavali. I šta se to dogodilo?! Jedva sam uspeo da proturim glavu iznad ivice broda, držeći se čvrsto da me gravitacija ne izbaci iz plovila.

„Oseka, prijatelju, oseka... Ovde se nivo mora smanjuje i povećava po nekoliko metara, zavisno od doba dana... Sinoć je ovde bilo prilično duboko more, a sada imaš kilometar kopna do vode“, objašnjava Bađi smireno, i sam u tako neobičnom položaju kao da će ubrzo zubima da zagrize ogradu ne bi li sprečio da ispadne sa palube u blato.

Da bismo isplovili, morali smo da sačekamo plimu. Nekako smo se iskobeljali iz broda i krenuli u šetnju i ribolov – u prodavnici. Em je lakše, em je ručak sigurniji. Roštiljali smo na plaži i posmatrali kako voda postepeno nadolazi.

Plovili smo po moru sve do kasnog popodneva, kada smo se iskrcali u mestu Šela, svega nekoliko kilometara južno od grada Lamu. Od Šele se prazne peskovite plaže nižu jedna za drugom čitavih šesnaest kilometara. Tamo se može pešačiti satima a da se ne naiđe ni na magarca, ni na čoveka.

Šela - prestonica stranaca

„Ali pazi se, ovde ne postoji čuvar plaže iz filmova, a morske struje su jake. Svake godine poneki leš neopreznog turiste sahranjujemo kraj džamije, i to ako je more dovoljno ljubazno da ga izbaci na kopno.“

„Na mapi vidim da je označena tvrđava. Da li je to ona istaknuta građevina koja izgleda kao osmanlijsko utvrđenje?“, pitam Bađija, a on se nasmeja. „Nije sve onako kako izgleda! To je neki bogataš iz Italije napravio sebi kuću u obliku tvrđave 2001. godine, a sada je to luksuzan hotel.“

Primećujem da je naročito mnogo Italijana izabralo Keniju za svoj drugi dom, a Šela je prestonica stranaca u ovom delu Kenije.

Naselje sadrži nešto boemsko u načinu gradnje, u životu ljudi. Nekoliko stotina stanovnika čak govori drugačijim dijalektom, čime se ponose. Šela je danas sofisticirano naselje koje je izgubilo dosta od svog tradicionalnog karaktera, dobivši na kosmopolitskom duhu. Njena plaža je divlja, vetrovita. Kako tu živi mnogo stranaca samo tokom jednog dela godine, ulice su prazne. Šela je previše čista, nekako sterilna; nedostaje joj živosti i gužve, vreve, zvukova i mirisa života.

Kraj jednog prozora na postolju je poređano povrće: ko želi da kupi, treba da dozove prodavca, a zna se, ovde niko ništa neće ukrasti. Lukovi i stubovi pojedinih starih zdanja stambenim zgradama daju izgled palata. Dečak na dasci za surfovanje kao da spava na pučini.

Iako svega pet kilometara udaljena od Lamua, Šela je sasvim drugi svet. Ovi dobri ljudi dali su mi magarca, na njemu ću brže stići do svog hotela u gradu, a oni će kasnije doći da ga preuzmu. Sa Bađijem sam se rastao kao sa bratom, snažnim zagrljajem i uz nekoliko čvrstih stisaka ruke. On nastavlja plovidbu ka svom selu. Zamolio me je da na internetu promovišem turistima njegov brod, mada on nema čak ni telefon, mogu jedino da navedem u hladu kog drveta i u kojoj kafani obično sedi. Dao mi je telefon prijatelja svog brata, i to je najtešnja veza, bliže nema.

Kako se završilo moje putovanje Kenijom

Stigao sam u Lamu prilično gladan, pa sam jedva dočekao da sa Dolores odem na ručak u luksuzni restoran na krovu jednog hotela. Oduševio nas je bogati meni, pa smo naručili vrstu ribe koja nam je delovala primamljivo.

Čekali smo pola sata da bi nam najzad ljubazni konobar rekao da se izvinjava, ali tu vrstu ribe nemaju. Odabrali smo drugi specijalitet. Posle još pola sata konobar ljubazno saopštava: nema ni toga! Sada naručujemo piletinu, sigurni da barem to nije problem pripremiti. Prolazi dvadesetak minuta, a zadihani konobar snishodljivo prilazi našem stolu: nema ni piletine! Kako da reagujemo? Možda bi trebalo čoveku reći šta mislimo o restoranu, njegovom gazdi, njemu lično i ugostiteljstvu na ovom ostrvu, kako bi to nervozni turisti uradili. Ili možda ipak da vidimo u čemu je tačno problem. Pitamo ga da nam kaže šta od priloženog u meniju može da nam spremi. On sleže ramenima i prostodušno kaže: ne znam! Pa ko zna ako ti ne znaš, prijatelju?!

„Ovde nema mnogo gostiju i ne isplati se da držimo namirnice. Na meniju je sve ono što se obično može naći u obližnjoj prodavnici. Kada naručite, ja odem da proverim da li to imaju. Moram pitati onog tamo prodavca.“

Prasnusmo u smeh, Dolores i ja, spremni da ukažemo svako razumevanje ovom dobrom i iskrenom narodu. Kažemo mu da ode i da kupi šta god može, pošto smo gladni, a mi ćemo ga, svakako, nagraditi.

Tim ručkom se završilo moje putovanje Kenijom. Napustio sam crni biser Afrike ubeđen da ću uskoro ponovo doći da otkrivam severne narode, da plovim jezerom Viktorija... Kucnuo je čas da krenem za Etiopiju, zemlju o kojoj sam slušao i maštao, čitao i sanjao. Zaista: putovati se mora, živeti – ne.