Amsterdam, u tebi budi vatre plam?

Kada kažeš Amsterdam, pomisliš na šta? 

Ko god je odrastao u Beogradu osamdesetih, kroz glavu mu se momentalno provrte Borini stihovi, Slađanin hit i hrapavi glas Edija Granta "In the city of Amsterdam…"

I ja sam ih pevušila sve vreme boraveći prvi put u "Veneciji severa", "gradu bluda i poroka" ali i tolerantnoj košnici prepunoj ljudi svih boja, rasa i opredeljenja, najaromatičnijih sireva i najegzotičnijih lala.

Grad me je omamio već prvog trenutka kada sam iz podzemnog prolaza izbila na plato ispred prelepog zdanja železničke stanice. Ne zato što se miris džointa osećao svuda, u uskim kaldrmisanim ulicama, ali i na ogromnim širokim trgovima u centru grada, što mi je bilo potpuno nepojmljivo. 

Omamljivao me je, ne samo svojim hipnotičnim šarolikim nizovima uskih fasada uz rečne kanale Amstela i Eja, nego i svojom energijom, žamorom, pulsiranjem te šarene mase ljudi koja je škljocala aparatima na svakom ćošku, sedela u polumračnim kafe šopovima, ili bockala čačkalicama za degustaciju sireve svih mogućih ukusa i perioda zrenja.

U glavnoj ulici koja spaja železničku stanicu i Dam skver sa kraljevskom palatom, naišla sam na dva duga reda ljudi. Jedni su čekali za čuvene, (meni apsolutno precenjene) pržene krompiriće s nogu, sa raznim sosovima veštačkog ukusa - najčešći izbor iscrpljenih turista, željnih da utole glad, ali i prištede po koji evro. 

Drugi su takođe strpljivo stajali da kupe ulaznicu i posete Muzej seksa, najstariji takve vrste na svetu, sa impresivnom kolekcijom predmeta, slika i skulptura koji dočaravaju istoriju erotizma kroz vekove, raznih područja i kultura. 

Gde bi drugde, jer Amsterdam je više od svih ostalih jedan baš "seksi grad".

Možete i samo da se šetate kanalima njegovih reka, da se divite veličanstvenosti Rembrantove "Noćne straže" i brojnih remek-dela holandskih majstora u Rajksmuzeumu, da zaronite u Van Gogov svet i uživate u širokim potezima njegove četkice, da zasuzite nad sudbinom žrtava holokausta u kući Ane Frank ili da kupujete lukovice šarenih lala na živopisnoj cvetnoj pijaci, ali kud god da krenete, noge će vas uvek vući u taj začarani kvart crvenih neonskih svetala i tih gotovo potpuno nagih žena u uskim izlozima, koje, kako reče rok pesnik, "ćutu, pušu, prolaznike gledu", uživajući na neki čudan način u svom golom egzibicionizmu.

Filip, lokalni vodič, ne sme da vodi turiste po Kvartu crvenih fenjera, to je strogo zabranjeno, ali će vas dopratiti do Stare crkve da sami obiđete krug. U izlozima ćete i u po bela dana zateći neku od prodavačica ljubavi, iako tek sa prvim sumrakom Red light district poprima svoj pravi izgled. Danju je to klasičan rezidencijalni deo duž jednog od rečnih kanala, sa crkvom, ponekim kafićem, prodavnicom ili dečijim vrtićem. 

Neobično? Za Holanđane ne. Njima je najnormalnije da žive u kraju u kojem prva komšinica zarađuje za život pružajući seksualne usluge. Uostalom, nije li to najstariji zanat na svetu.

Za mnoge je iznenađujući podatak da je prostitucija u Holandiji zvanično legalizovana tek 2000. godine. Do tada je vekovima postojala tako što su vlasti uglavnom žmurile, ponekad na jedno, a najčešće na oba oka. Uprkos uvreženom mišljenju, ni marihuana ovde nije legalna. Ali se toleriše. 

Posedovanje do 5g nije kažnjivo, ali policija može i to da oduzme. Dilovanje je kažnjivo, kao i kupovina od dilera. Čuveni kofi šopovi smeju da prodaju i da poseduju samo do pola kilograma. Tolerancijom prema manje opasnim drogama, država je pokušala, i uglavnom uspela da se izbori sa povećanom zloupotrebom onih pogubnih. Gradom kruži urbana legenda da je sedamdeset-i-neke u samo jednoj zgradi u poročnoj četvrti Amsterdama čak 40 ljudi umrlo od predoziranja heroinom u samo jednom danu!

Kvart crvenih fenjera možda odbrojava poslednje dane, otkriva mi Filip, jer postoje inicijative lokalnih vlasti da se ova "delatnost" izmesti iz centra na šire područje grada.

I on živi tu u kraju, u ulici morbidnog naziva - Krvava. Nad izlozima u toj ulici svetla su najčešće plava, jer tu seksualne usluge nude transvestiti. Ime je dobila iz bizarnog razloga. Nalazi se u blizini stare kapije grada, mesta gde je bilo i tradicionalno pogubilište u prošlosti, a kako je ulica sa blagim padom, njom je najviše oticala krv posle odsecanja glava osuđenika. 

A otkud prodavačice ljubavi baš tu, oko Stare crkve, još od njenog podizanja u 14. veku?

Zato što su najčešća klijentela u ta davna vremena bili moreplovci, koji su posle borbe na život i smrt sa nemirnim morima i okeanima, davali sebi oduška i tražili zadovoljstvo i ljubav žena koje su, na kratko mogle da im ih podare pod prigušenom crvenom svetlošću. Pobožni, kakvi su bili, ujutro bi, pred neizvestan povratak u novu morsku avanturu, odmah tražili oprost u Staroj crkvi. To bi im uz, podrazumeva se, bogatu novčanu nadoknadu, sveštenici rado davali.

Ponekad bi oprost plaćali unapred, jer bi ih sutradan u cik zore, pre nego što se otvori crkva, već čekala nova opasna plovidba. Pravo malo "osiguranje za greh". Nekada su sveštenici i plaćali prostitutkama da budu tu u blizini i nude svoje usluge, kako bi posle mornarima oprost papreno naplatili. Bila je to "win - win" kombinacija, mala lukava koalicija prodavaca greha i oprosta. 

Tokom kratkog boravka u Amsterdamu novinarska radoznalost bi me terala da idem tamo bukvalno svakog dana. Subota uveče bila je zbog gužve potpuno neizdrživa. Redari su usmeravali ljude u samo jednom pravcu, kružno, jer je kretanje u suprotnom smeru bilo zabranjeno i praktično nemoguće, osim ako ne želite da rizikujete da završite u reci.

Bilo me je nekako stid da gledam u te devojke, mahom istočnoevropskih fizionomija, koje su, poput svake robe, sedele u svojim depresivnim, a skupo plaćenim izlozima, naizgled ni ne trudeći se da namame mušterije. Kao da su se naslađivale samom činjenicom da su u centru pažnje. Pomislila sam kako me podsećaju na neke ovdašnje estradne zvezde, od mnogih verovatno i bolje pevaju.

Još zanimljiviji bili su mi ti ljudi koji su pored njih prolazili i koji su ih ili stidljivo posmatrali krajičkom oka, držeći čvrsto za ruku svoju partnerku, ili su se glasno cerekali, komentarišući ih, uglavnom u veselim grupicama i već prilično zagrejani alkoholom. Bilo mi je žao tih žena, koje su mahom gledali kao da su cirkuske nakaze u kavezima, ali činilo se da one za to ne mare, dapače da u tome uživaju.

Nije mi baš delovalo da uspevaju mnogo i da zarade, retko ko od silne mase ljudi bi pokucao i pitao za cenu, a kamoli ušao u sobičak i navukao za sobom zavesu. Ni ne čudi, jer opšta atmosfera je daleko od intimne i erotične. Ako je neko i imao nameru, ne bi me iznenadilo da ga je usput napustila želja.

Stekla sam utisak da su najbolje u celom tom biznisu prolazili vlasnici tih kuća u kvartu, jer prodavačice ljubavi svoje skromne "kancelarije" od desetak kvadrata sa krevetom i malim kupatilom unajmljuju i plaćaju uglavnom 40-50 evra na sat. Retko koja sobica je u mraku, tako da je računica više nego očigledna. 

Troje mladih Latinoamerikanaca odvažniji su od drugih, pitaju za cenu jednu od devojaka sa krupnim silikonskim grudima i tangom koja je više otkrivala nego pokrivala. Sto evra početna, rekla je na engleskom sa tvrdim balkanskim akcentom.

Malo dalje naišli su na jednu lepoticu sa svog podneblja, koja im je uz poslovnu ljubaznost zacepila duplo - doscientos!

Ionako im je raspitivanje bilo čisto informativne prirode.

Kladim se da su i oni iz Amsterdama poneli neki suvenir. Magnet ili privezak u obliku klompe, lale, džointa, ili mali crveni fenjer.

Uprkos svoj lepoti Rembranta, Halsa, Vermera i Van Goga, mnogima je upravo taj fenjer ostavio najjači utisak.