Jug Albanije na pragu turističke sezone – more, plaže, cene i malo srpske istorije

Iako mi je odavno obećala da ćemo zajedno na jug kada tamo bude išla poslom, strpljivo sam čekala poziv svoje prijateljice Aljbane. Rođena je u Skadru, poreklom je iz Crne Gore, a radi u Tirani gde zastupa jednu srpsku kompaniju. Poziv je stigao pretposlednjeg dana maja.

Spakovala sam samo neophodno i rešila da doživim jug Albanije na pravi način, da ne jurim za svakim detaljem koji bih da zabeležim kamerom, ili za sagovornicima, nego da putujem, osetim atmosferu albanske obale i uživam u prirodi i društvu. Htela sam da mi se ovoga puta tamo svidi sve, pored mora i prirode.

Krenule smo iz Tirane ujutro, oko pola osam, i već oko pola deset pile smo kafu u Valoni, na novom šetalištu Lungomare. Aljbana je izvrstan vozač, nismo žurile, poštovala je saobraćajnu signalizaciju, što je izuzetno važno, pogotovo tokom sezone kad je saobraćajna policija na svakom koraku.

Tokom puta razmišljala sam o tome kako Jug nije ostavio poseban utisak na mene kada sam ga prvi put posetila, takođe van sezone, mada sam i tada bila u divnom društvu i obišla celu obalu. Proslavili smo Vaskrs u Sarandi, i bilo je stvarno veličanstveno. Ipak, nisam bila impresionirana. Deža vi. Crna Gora pre trideset godina. Ipak, priroda i more su prelepi. Valona je lep i sređen grad koji procveta tokom leta, i već je spremna da dočeka turiste.

Nekako imam utisak da me sve ovo vreme, koliko živim u Albaniji, kao sene prate duhovi predaka koji su s mukom prešli preko ove zemlje, a mnogi od njih i ostavili svoje kosti u njoj. Zato su redovi naše vojske i izbeglica koji čekaju italijanske brodove da ih prevezu na Krf prva slika koju vidim kad pomislim na Valonu.

Blizu Narte, sela odakle su neki krenuli na Krf a neki u Bizertu, nalazi se i manastir Zvrnec, posvećen Sv. Mariji. Tu su naši vojnici čekali danima, te 1916. godine. I dok smo pile kafu, gledala sam more i na njemu brodove koji su učestvovali u NATO vežbi koja se tih dana održavala u Albaniji.

Posle kraće pauze nastavile smo put ka Sarandi. Sva mesta do Orikuma još su izgledala sneno, neprobuđena iz zimskog sna. Pomislila sam kako će u njima samo za koji dan takođe biti gužva.

Brzo smo stigle do Orikuma i levo, pre ulaska u gradić, skrenule ka planini Logara kako bismo nastavile ka jugu. Budući da sam taj put već jednom prešla, krivina do krivine, naoružala sam se strpljenjem. I bilo je potrebno – pred nama se pružala dugačka kolona jer je jedan kamion usporavao saobraćaj.

Blizu Orikuma Vlada Albanije je počela da gradi tunel koji će znatno skratiti put do prvog naseljenog mesta s druge strane planine, Paljasa, na obali mora. Pošto smo uspele da zaobiđemo kolonu i kamion, nekako smo se brzo popele do vrha nacionalnog parka Logar. Zaustavile smo se na vidikovcu odakle se pruža pogled na Jonsko more. Ipak, nismo ga videle zbog magle. Spuštajući se ka obali još jednom pokušavam da zabeležim pogled na Paljas, Dermi i deo priobalja. Tu se već vidi gradnja novog luksuznog naselja koje bi, kao i tunel, trebalo da bude završeno naredne godine.

Prošle smo pored Dermija, nismo se zaustavljale kako bismo na vreme stigle na ugovoreni sastanak sa kruepljakom sela Vuno, što bi u našem prevodu bilo starešina sela. Aljći Andoni nas je čekao u bašti seoskog kafića, u čijem centru i danas stoji spomenik palim borcima iz Drugog svetskog rata. Imala sam utisak „kao da sam negde“, što bi rekla jedna meni draga osoba kad joj se dopadne nešto u Albaniji.

To je utisak kao da sam u Grčkoj, u selu iz filma Grk Zorba. I stvarno je na jugu sve drugačije… Počela sam da shvatam ono što mi je Aljbana više puta ponovila tokom putovanja: da Albaniju reka Škubin deli na dva dela i dva govorna područja – Gege i Toske. I još, da se narodi u ta dva dela razlikuju i po govoru, i po izgledu, da su Albanci sa severa visoki, dok su na jugu nalik na Grke.

Andoni nas je poveo do najstarije crkve u selu koje danas ima 150 stanovnika, uglavnom starijih, i 21 crkvu. Iz tog sela su potekle mnoge, kaže mi, znamenite ličnosti, ne samo albanske političke scene, već književnici, novinari, diplomate… Mesto je nedavno, uz pomoć Evropske unije, renovirano, vraćen mu je nekadašnji izgled i polako postaje atrakcija za turiste.

Međutim, selo ne može da odgovori na zahteve turista koji bi tu da prenoće i ostanu dan-dva je, kako mi kaže Andoni, nekada diplomata u Švajcarskoj, nema radne snage.

„Mladi su svi otišli, u selu smo samo mi stariji i nema ko da radi i bavi se turizmom. U selu nemamo ni ambulantu ni školu. Koliko je to tužno – pogledajte, čempres je nikao na zgradi stare škole“, pokazuje mi Andoni.

Ušli smo u Crkvu Sv. Spiridona koja je proglašena za spomenik kulture Albanije prvog stepena. Prema natpisu, obnovljena je 1788. godine, a posle požara 1998.  ponovo je restaurirana. Tu, u nekadašnjem centru sela, nalazi se i manja crkvica posvećena Svetim Arhangelima.

Nedaleko od Vuna nalazi se jedna od najlepših plaža Jalje, gde se održavaju razni muzički festivali i zabave tokom sezone, tako da je uglavnom posećuju mladi. Put do nje je nov, ali pun krivina. Sitno kamenje i prelepa tirkizna boja vode odlika je i ove plaže.

Nastavile smo dalje jer nas je u seocetu Borš, koje ima najdužu plažu na Jonskom moru, čekao vlasnik hotela u koji dolaze Srbi. Sastanak sa njim ugovorio mi je osnivač sajta Albanija.rs i FB grupe Letovanje u Albaniji Boris Firicki. Kada bi ovdašnje vlasti znale kako im ova dva društvena medija prave dobru i lepu reklamu verujem da bi im davali lepu apanažu.

Na putu do Borša prošli smo pored Himare, Ćepara i Porto Palerma. Himara je nešto veća od ostalih sela duž obale, i ima mnogo lepih plaža.

Aljbana mi reče kako je jedan njen prijatelj Nemac za albansku obalu Jonskog mora govorio „lepo je, more i plaža“, očigledno misleći na to da Albanija mora još da radi na infrastrukturi pogotovu u primorskim mestima. U Hotelu Blue Daus poslednje pripreme pred otvaranje sezone bile su u toku. Posteljina se prala i peglala, sređivala plaža koju neasfaltirana ulica deli od hotela.

„U selu nema asfalta duž obale“, rekla mi je Aljbana i smeškajući se posmatrala moju reakciju. Njoj je mora preko glave, jer i sama ima kuću na severu, u Veljipoji kod Skadra, blizu obale.

Vlasnik hotela Kljodijan kaže mi da kod njega dolaze turisti iz Srbije da se odmore i ne vide ništa osim mora i hotelske sobe. Prebukiran je ove sezone i sve je unapred rezervisano. Očekuje da će Albanija zabeležiti rast u turizmu za 35 procenata.

„Moji gosti su mahom poslovni ljudi i njih ništa sem plaže i hrane mnogo ne interesuje. Ako požele da se prošetaju, odu do Himare ili Sarande, koja nije daleko, ili obližnjeg Porto Palermu kome se nalaze tuneli za torpedne čamce i tvrđava Ali-paše iz Janjine“, objašnjava Kljodijan, dodajući da duž Borša ima mnogo lepih mesta za kupanje i poznatih plaža.

Iscrpljena i umorna od puta i krivina, predložila sam Aljbani da više nigde ne stajemo nego da  idemo pravo u Sarandu do koje ima još oko sat vožnje. Moja ljubazna saputnica, posvećena i pažljiva, sve vreme puta objašnjavala mi je detalje i pričala o mestima pored kojih smo prolazili krivudavim putem pored obale. Asfalt je nov, a priroda i pogled na more ostavljaju bez daha.

Poželela sam nekoliko puta da se zaustavimo, da legnem ispod masline, gledam u more i okolne planine, u nebo. Međutim, imajući u vidu da je njoj bilo važno da stigne do Sarande što pre zbog posla, nisam htela to predložila, samo sam pogledom ispraćala table sa imenima sela pored kojih smo prolazile: Pićeras, Lukove, Sv. Vasil, Njivice… sve do Sarande.

U hotel u Sarandi stigle smo iscrpljene od puta. Počeo je da duva vetar i da pada kiša, tako da smo se posle kasnog ručka odlučile za odmor.

Razmišljajući o Albaniji uopšte, o prirodi i njenim lepotama, shvatam da se ova zemlja sama voli. Toliko obdarena prirodnim lepotama, bogata rekama, 362 kilometra obale, planinama, maslinjacima – a tako siromašna. Tonući u san,  shvatam da tek sad razumem napore ovdašnjeg premijera Edija Rame da dovede u red i ispravi sve ono što su pre njegovog dolaska na vlast drugi pokvarili. Da ulepša, ulicka, dotera, koliko god uredi albansku obalu i Albaniju podigne na noge. Da izgradi infrastrukturu i promeni izgled gradova. I divim se njegovim naporima i snalažljivosti jer se njegov trud vidi, i to ne samo na izborima. To se vidi u sve lepšim i uređenijim gradovima, putevima, institucijama, bolnicama. I jedva čekam da vidim Skadar za koju godinu, imajući u vidu da je pre mesec dana njegova stranka, Socijalistička partija, došla na vlast posle 32 godine vladavine Demokratske partije Saljija Beriše. A u Skadru će tek biti posla.

Saranda je lep gradić, jedna od tri velike luke u Albaniji, ali prepuna betona. Urbanistički haos. Uveče smo prošetale rivom i srele se sa „mojom Sofijom“. Tako zovem rođenu sestru moje koleginice Ede Radoman Perković koja radi u dokumentaciji naše televizije. Sofija i Eda su deca informbirovca rođene u Sarandi, gde Sofija i danas živi, i sa suprugom ima kardiološku kliniku. Susret smo dogovorile u porti crkve.

To predivno stvorenje ne umem da opišem. Svaki naš razgovor počne i završi se pričom o životu njenog tate u Albaniji. Međutim, Sofija još nije spremna da o tome javno govori. Nadam se da ću jednoga dana uraditi tu priču.

Prošetale smo pored rive, pustile po neku suzu i otišle da vidimo da li otvoren restoran koji je donedavno držao jedan Beograđanin. Rekli su nam da ne znaju da li će dolaziti i otvarati restoran ove sezone jer ne može da nađe kuvara.

Odmah preko puta Sarande je Krf do koga svakodnevno plove brodići. Slikala sam ga s terase hotelske sobe u kojoj smo prenoćile, tačnije u kojoj sam cele noći bila budna. Prvo nisam mogla da zaspim od umora i uzbuđenja, muzike koja je dopirala iz restorana negde do posle ponoći, a kad je počeo da me savladava san dogodio se zemljotres. Naravno, ostala sam budna do zore.

Sutradan smo krenule ka Ksamilu. Odlučila sam da malo pomognem Aljbani u poslu i naučim nešto novo. Otišle smo do jednog marketa u centru Ksamila da proverimo snabdevenost robom. Zapazila sam da ima dosta proizvoda iz Srbije, (grisine, smoki, čips, čokoladice, naše mleko, kućnu hemiju, toalet-papir i ubruse) da su cene, iako zvanično više nego lane, ipak povoljnije nego u Grčkoj ili Beogradu. Mleko košta koliko i u Tirani. Pasterizovano 190 leka za 2 litra. Moja kravica 1,5 litara 230 leka, Lathe od 2 l 290 leka, Kos (iliti njihov jogurt, tj. pre kiselo mleko) 160 leka. I cene voća i povrća su iste kao u Tirani, dakle nešto jeftinije nego u Beogradu, a restorani su svakako jeftiniji svuda u Albaniji nego kod nas. Primera radi, 120 dinara košta najskuplji makijato.

Nisam joj bila od koristi pa sam se spustila do prelepe plaže u Ksamilu na kojoj je već toga dana bila gužva. Lepo je stvarno, ali meni ne prijaju vrućina i gužva, ni prašina sa ulica koje nisu asfaltirane.

Pošto je Aljbana završila posao, zamolila sam je da u povratku svratimo do, kako pišu mnogi mediji, čak i inostrani, na jednu od deset najlepših plaža na putu između Ksamila i Sarande – Pasqyra (Ogledalo). I opet kroz selo, uzak prašnjav put, dok smo se spustile do dve, jedne pored druge stvarno lepe plaže. Shpella e Pellumbave i Pasqyra – jedna uz drugu, predivna boja vode, i to je sve. Ali ja očigledno nisam za takve avanture gde nema uređenih plaža, pa ni tuševa. Meni treba više komfora.

Na tom delu puta od Ksamila do Sarande pažnju su mi privukli bazeni u kojima se gaje ribe i školjke, koje obožavam da jedem. Porcija dagnji, midje – kako ih Albanci zovu, u zavisnosti od restorana košta 600–1.700 leka. Inače, cene u restoranima su povećane 15-20 posto u odnosu na prošlu godinu. Cena za ležaljku je od 5 do 15 evra.

Krenule smo nazad, za Tiranu, preko Đirokastre. Sada se na albansku južnu obalu više ne mora ići preko nacionalnog parka Logara – na pola puta od Tepelene do Đirokastre je tunel koji izlazi blizu sela Borš, i tim putem se mnogo lakše i brže stiže do Sarande i natrag. Ali mi smo se odlučile za put preko Đirokastre kako bismo videle, ona po ko zna koji put a ja drugi, izvor Syri i Kartr, to prelepo čudo prirode. Međutim, već od skretanja prema izvoru gužva je bila tolika da sam joj predložila da nastavimo dalje.

U Đirokastri nas je čekao moj kolega Piro Nase, novinar srpskog porekla, koji živi i radi u tom gradu koji je pod zaštitom Uneska zbog jedinstvenih krovova od kamenih ploča. Dočekao nas je u restoranu blizu grada gde nas je poveo na ručak, tradicionalan za taj kraj Albanije. Salata, meso, maslinovo ulje, krompir neobično dug (kakav sam samo u Mekdonaldsu viđala), nezaobilazni raki rrushi. Piro je nezavisni novinar, frilenser, radi kao dopisnik za Report TV iz Tirane a vodi i sajt Jugu lajm.

Veliki Srbin iz Albanije, jugonostalgičar. Kaže da je njegov pradeda kada je 1916. prelazio Albaniju bio ranjen i nije mogao dalje. Prihvatili su ga i lečili u Apsalu, seocetu koje je danas pusto, na samoj granici sa Grčkom. Tu se zaljubio – i ostao. Piro se danas raduje svakom dolasku gostiju iz Srbije i nema koga nije dočekao i ugostio. Iz ljubavi prema svojim korenima i Svetosavlju deci je dao srpska imena – Savini po Sv. Savi a Jovani po Sv. Jovanu.

Posle Đirokastre uputile smo se ka Tirani. Prošle pored skretanja za Tepelene i novog tunela u Delvini, i nastavile  prema Fieru gde smo se uključile na auto- put. Bila su to lepa dva dana. Aljbana se nije slikala sa mnom samo iz jednog razloga – kaže nije fotogenična.

Albansku obalu, svakako, treba obići: priroda je prelepa, more toplo i očaravajućih boja, hrana ukusna, domaćini više nego ljubazni i još nije skupo, mada je, ipak, iz godine u godinu sve skuplje.